MALO IZOŠTRENO

Politička moć srpskog litijuma

Dva događaja u ovom mesecu, na prvi pogled ni malo povezana, zbunili su ne samo srpsku javnost. Prvi se dogodio 16. jula u Bratuncu: na tamošnje groblje došli su Delegacija Evropske unije u BiH i diplomate zapadnih zemalja u Sarajevu da odaju počast srpskim civilnim šrtvama iz 1992-1995. godine. To se u proteklih 29 godina nije događalo, sve saučešće sa Zapada sabiralo se na srebreničkom mezarju, za srpske žrtve ništa nije preostajalo. Drugi događaj je poseta Srbiji nemačkog kancelara Olafa Šolca 18. jula, sa jednim jedinim ciljem da ohrabri srpsko rukovodstvo i građane Srbije pred otvaranjem rudnika litijuma kod Loznice. Do sada se nije događalo da najviši funkcioneri iz EU ne donesu u Beograd, pored kurtoazne učtivosti, pritiske i uslovljavanje „evropskog puta“ Srbije priznanjem tzv. kosovske države, a sam Šolc je prilikom prošlogodišnje posete Srbiji bio hladan i kruto nadmen u neprihvatanju srpske pozicije u kosovskom problemu.
Dva događaja samo naizgled nemaju nikakve veze. U stvari, veza je direktna.
Odavanje pošte srpskim žrtvama birčanskog i bratunačkog kraja u 29. godini od građanskog rata ne predstavlja nikakvo iznenada probuđeno osećanje prema 3.500 poubijanih i prema onima koji ih oplakuju, već običnu konvenciju koja je preduzeta iz nekakve potrebe. Što nikako ne znači da odavanje počasti ne treba prihvatiti: oni koji čine loše Srbima i Republici Srpskoj odlučili su da to loše čine na bolji način. Čoveku je dano da u svakoj prilici može da bude bolji, pa čak i kada zlo čini može da ga čini da bude manje zlo. Ovo odavanje počasti na groblju u Bratuncu je prva poruka Srbima da su, što se Zapada od sada tiče, i oni bili žrtve.
Nemačkoj je očajnički je potreban srpski litijum da bi njena automobilska industrija, faktor i simbol nemačke privredne moći, uopšte opstala u konkurenciji sa kineskom industrijom električnih automobila. Doduše, ona može uz teškoće opstajati i na kineskom litijumu, ali u toj varijanti ne može da se primenjuje osveštana zapadna strategija obuzdavanja Kine.
Mi, Srbi, međutim, nikako ne možemo da budemo zainteresovani za simbolično učešće u obuzdavanju našeg „čeličnog prijatelja“ koji nam posvećeno pomaže da nam privreda ostane na nogama. Srbija mora da nađe neki drugi interes da učestvuje u spasavanju nemačke automobilske industrije, a stvar je zapadnjačke propagande za zapadnjačke glasače da to srpsko učešće tumači politički. Mi, Srbi, dakle, moramo nešto da dobijemo da bismo Nemačkoj dali tako mnogo kroz eksploataciju litijuma.
Izdaleka se vidi da nam predstoji buran period na domaćoj političkoj sceni u kome je takozvana prozapadna opozicija već zgrabila oružje litijuma da proba da ga odlučujuće iskoristi protiv vlade i predsednika države. U ovom jurišu na vlast nema mnogo delotvorne doslednosti: upravo ove prozapadne partije su, dok su bile na vlasti, pokrenule projekat iskopavanja litijuma, a upravo njihovi zapadni mentori ne mogu bez srpskog litijuma. Predsednik Srbije, iskreno ubeđen u preporodni potencijal industrijskog lanca čija je prva karika iskopavanje litijuma, skoro da i ne uzima ozbiljno njihovo unapred razobličeno protivljenje rudarenju kod Loznice, više mu je stalo da otkloni strah onih koji ga podržavaju ali na litijum gledaju drukčije.
Ako kancelar Nemačke, koja u EU prednjači u poništavanju srpskog suvereniteta na Kosovu i u postepenoj demontaži Republike Srpske kao uslova za opstanak Srba u BiH, usklikne da je iskopavanje litijuma velika sreća za Srbiju, mi neizbežno moramo da se zapitamo da li je za nas sreća ono želi naš neprijatelj? Možda i jeste, ali nam je od Nemaca potrebno i nešto dokaza o sreći koju naprasno nude.
Za početak, neka nateraju Prištinu na osnivanje funkcionalne zajednice srpskih opština, neka obustave demontažu Republike Srpske i neka prestanu sa oblačenjem genocidne košulje srpskom narodu. Ako je odavanje zakasnele počasti srpskim žrtvama na bratunačkom groblju smišljeno samo da Srbi lepše dočekaju Šolca u Beogradu, gde neće ni reči progovoriti o, za Srbiju neprihvatljivim, prethodnim obavezama na putu kao EU, i da se u njegovom prisustvu potpiše Memorandum o razumevanju između EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama, lancima proizvodnje baterija i električnim vozilima, onda se u Beogradu dogodila još jednom fabula o gavranu i lisici.
Zaista nije malo ako se vlada i predsednik Srbije izbore da se, uz najvišu moguću zaštitu životne sredine, srpski litijum u Srbiji finalizuje od baterije do električnog automobila. Ali, to će za mir u budućnosti biti suštinski malo bez političkih ustupaka Srbiji i Republici Srspkoj, bez funkcionalne autonomije za Srbe na Kosovu i bez obustave demontaže Republike Srpske. Jedno polaganje cveća na bratunačkom groblju za 29 godina zaista je premalo, pogotovu što je bilo u funkciji potpisivanja „litijumskog memoranduma“ u Beogradu, zaista je beznačajan politički ustupak Srbima za političku silu litijuma koju će im Srbija, izgleda neizbežno, isporučiti.
Dragorad Dragičević