MALO IZOŠTRENO

Šta se krije iza srebreničkog „genocida“

I ovoga jula srpski predsednik i srpska vlada osetili su se prinuđeni da argumentima uzvraćaju na bošnjačku zloupotrebu komemoracije u Srebrenici. Koliko god građani Srbije bili zadovoljni odgovorima svojih lidera na histerične govore mržnje i na politički lavež na predsednika Srbije, morali bi znati da sarajevska glasila ne prenose odgovore. Odgovori uglavnom ostaju među Srbima, jer projekat srebreničkog „genocida“ ne predviđa da se čuje reč srpske strane. Odgovori na politički lavež ne mogu da budu delotvorni, kada je, što reče Matija u jednoj pesmi o Svetom Savi, „kamenje vezano, a paščad puštena“.
I ovog puta sa srpske strane su postavljena ista pitanja: zašto bošnjačka strana ne želi ni da pomene strašne zločine svojih vojnih jedinica u bratunačkom kraju, ubistava preko 3.500 pretežno žena i nejači, koji su prethodili takođe strašnom zločinu nad bošnjačkim vojnicima? Postavljajući takvo pitanje, predsednik Srbije je, ne prvi put, javno pokazao neoborive dokaze o zverskim zločinima Nasera Orića lično i njegove jedinice. I ovoga puta je umesto odgovora dobio samo kletve što se ne pokloni srebrničkim žrtvama, a glavna „srebrenička majka“ koja još nijednom nije prozborila o bratunačkim majkama, poručila je Vučiću, preko beogradskog dnevnika na latinici, da će mu Alah suditi, a Alah se, to Bošnjaci pouzdano znaju, ne drži individualne krivice pa greh proteže na decu i unuke „krivčeve“! Bošnjaci niti hoće da čuju šta srpski predsednik kaže, niti hoće da pamte da je bio u Srebrenici, poklonio se, i jedva živ ostao usled dopuštenog linča za koji niko nije odgovarao.
Zašto je Srbima nemoguće da sa Bošnjacima, ni 30 godina posle građanskog rata, uspostave bilo kakav dijalog o uvažavanju žrtava na obema stranama? Zato što je „srebrenički genocid“ u celini projekat Zapada za zapadnjačke potrebe, i ni malo za potrebe bošnjačkog naroda.
Srebrenički Bošnjaci su šest godina po prekidu rata obeležavali stradanje svoga naroda približno kao što su Srbi u bratunačkom kraju oplakivali svoje. Ali, status bošnjačkih žrtava menja se naprasno 25. oktobra 2000. godine, kada takozvani Visoki predstavnik za BiH Volfgang Petrič nameće zakon o osnivanju Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari koji obuhvata i muslimansko groblje. Sve o trošku Zapada, ovaj centar se glamurozno projektuje i gradi, da bi ga 2003. godine otvorio Bil Klinton, predsednik SAD u vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Još tada je u kamen na ulazu u memorijalni centar uklesan broj od navodnih 8.372 „žrtava genocida“ sa područja Bratunca, Bijeljine, Foče, Han Pijeska, Rogatice, Sarajeva, Sokoca, Srebrenika, Ugljevika, Višegrada, Vlasenice i Zvornika. Uklesana je i ambifolična poruka „Neka osveta bude pravda“ koja može da se čita na dva načina. Sve što se od posmrtnih ostataka stradalih prikupi na ovom velikom području, ukopava se u groblje memorijalnog centra, i sve se u pratećem narativu računa kao žrtve „genocida“.
Međutim, kada je zapretila nestašica posmrtnih ostataka za „jedan od najstrašnijih genocida u istoriji čovečanstva“, 2007. godine usvojene su izmene Zakona o memorijalnom centru koje su omogućile sahranjivanje i članova porodica žrtava „genocida”. Nema podataka o tome koliko je umrlih prirodnom smrću sahranjeno na memorijalnom groblju. Zna se, međutim, tačno da je direktor memorijalnog centra Emir Suljagić preneo iz sela Voljevica kosti svoga oca Sulja Suljagića, pripadnika Armije BiH poginulog u borbi 1992. godine, i sahranio ga među žrtve „genocida“ datiranog u 1995. godinu.
Veliki problem za narativ o „jednom od najstrašnijih genocida u istoriji čovečanstva“ načinio je i nalaz Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. na čelu sa izraelskim istoričarem Gideonom Grajfom, jedine koja je u BiH i bila angažovana, da u ovom periodu nije bilo više od 3.714 bošnjačkih žrtava.
Zato takozvani Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko donosi spasonosno rešenje: nameće 2021. Zakon o zabrani negiranja genocida, koji preti visokim kaznama za svako osporavanje, proveravanje i istraživanje koje umanje broj žrtava „genocida“. Jedna od prvih žrtava ovog zakona je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, kome se upravo sudi pred sudom u Sarajevu.
Zašto je Zapadu tako potreban srebrenički „genocid“? Odgovor se krije u podatku da je od Dejtonskog sporazuma do danas, što snishodljivošću srpskih lidera pre Dodika što ovlašćenjima tzv. visokog predstavnika, Republici Srpskoj oduzeto 86 nadležnosti koje joj pripadaju po tom sporazumu. Ključna i poslednja nadležnost na koju se cilja je pravo Republike Srpske na postojanje. Zapad više ne krije, a bošnjačka politička elita histerično zahteva, da je cilj da se Republika Srpska ukine zbog „njenog nastanka na genocidu“. Mali je korak do odluke tzv. visokog predstavnika kojom će i sam Dejtonski sporazum dobiti mesto na groblju, a put BiH u NATO biti očišćen.
Na ovom do kraja ogoljenom cilju Zapada sa projektom srebreničkog „genocida“ razvila se neobična „antropološka“ pojava. U gotovanskoj i razmaženoj bošnjačkoj političkoj eliti, nastaloj prirodnim odlaskom jedne generacije makar i pristrasnih intelektualaca, razvio se osećaj rasne izabranosti i krajnje prezrivog gledanja na skromne komemoracije za 3.500 Srba u bratunačkom i srebreničkom kraju, stradalih upravo od bošnjačkih jedinica na kojima je počinjen „genocid“. Taj osećaj izabranosti nameće Bošnjacima da 3.500 srpskih žrtava u bratunačkom kraju doživljavaju kao smetnju i kao nepristojnost prema bošnjačkom bolu, svetom i jedinom bolu koji može boleti.
Dragorad Dragičević