BICIKLIZAM

Kako je Vanja pokorila „Veliku trku“?

Na prestižnoj svetskoj biciklističkoj trci „Gran fondo“ održanoj polovinom juna u Novom Sadu pobedila je Mitrovčanka poreklom iz Laćarka Vanja Vlaović. Kvalitetnom i uzbudljivom vožnjom može se pohvaliti i njena sugrađanka Mirjana Cingeli

Izveštaji sa spektakularne međunarodne biciklističke trke „Gran fondo“ koja je polovinom juna održana u Novom Sadu ostali su izvan radara lokalne sportske javnosti, iako je posle 100 kilometara „Velike trke“ i više od tri sata naporne vožnje apsolutna pobednica u ženskoj konkurenciji i svojoj uzrasnoj kategoriji od 40 – 45 godina bila Mitrovčanka Vanja Vlaović. Pored Vanje, zapažen rezultat u nešto kraćoj, „Medio fondo“ trci na 77 kilometara u uzrasnoj kategoriji od 50 – 59 godina ostvarila je i njena sugrađanka Mirjana Cingeli, osvojivši četvrto mesto. U novosadskoj biciklističkoj fešti poznate svetske serije drumskih biciklističkih trka u koloni od 750 učesnika iz 40 zemalja bilo je mnoštvo učesnika iz Mitrovice i Srema. Van konkurencije koja se bodovala, pedale na dvotočkašima vrtelo je i nekoliko profesionalaca iz takozvane elit kategorije a promoter čitave manifestacije bio je Italijan Ivan Basko, dvostruki pobednik čuvene trke „Giro d Italia“. Pomenimo da je u muškoj konkurenciji trijumfovao Slovenac Igor Kopše. Kako je u našim uslovima biciklizam još uvek nedovoljno promovisan i razvijen sport, organizacija velikih događaja, poput ovog pala je na pleća malobrojnih srpskih entuzijasta. Oni su pre nekoliko godina oformili multidisciplinarnu trku i sada već poznati brend „Tour de Fruška“, u kome je – što se malo zna, prošle godine na pobedničkim postoljima stajalo čak šest Mitrovčana, biciklista i atletičara u raznim konkurencijama.
Na sugestiju Mire Cingeli o kojoj smo pisali kao o svestranoj sportistkinji i rekreativki, upoznali smo neuobičajeno veliki trud i sportsku posvećenost Vanje Vlaović, bogatiji za saznanje da Sremska Mitrovica ima najuspešniju domaću biciklistkinju. Pored svakodnevnih obaveza u porodici i na poslu Vanja svakodnevno vozi bicikl, prelazeći nedeljno više od 500 kilometara. U ovom trenutku nada se odlasku na svetsku finalnu trku „Gran fondo“ serije koja se početkom septembra održava u Danskoj na deonici dugoj 150 kilometara. U pitanju je nezvanično svetsko prvenstvo u amaterskom biciklizmu na koje odlaze najbolje plasirani takmičari. Gran i Medio fondo trke izvode se u kombinaciji urbanih i neretko ekstremnih vangradskih terena a njihova poenta je u savladavanju izazova snage, taktike i izdržljivosti. Pored najboljih amaterskih biciklista – takmičara, ovde su pod parolom „važno je učestvovati“ i mnogobrojni zaljubljenici u ovaj sport. Oni uglavnom nemaju pobedničke ambicije, izuzev želje da budu deo spektakla i jedinstvenog užitka u lepotama prirode. Slična ideja vodila je i Vanju Vlaović kojoj je ovo tek druga samostalna biciklistička trka. Vožnja po sunčanom danu junskog vikenda, za koju se Novi Sad pripremao danima unazad bila je daleko od jednostavne i lake. Posle starta ispred zgrade Banovine u centru grada i prelaska preko dunavskog mosta, sremskom obalom preko Petrovaradina došlo se do Beočinskog uspona i naporne fruškogorske deonice. Posle Crvenog čota i spuštanja ka Remeti, Irigu i Vencu usledilo je odvajanje učesnika velike i male trke uz završnicu na širokim gradskim bulevarima.
– Organizacija ovako velikog biciklističkog događaja bila je izvanredna i sigurna sam da će to uticati na razvoj biciklističkog sporta u Srbiji. Moram da kažem da ja nisam neko kome je potrebno takmičenje u nekoj zvaničnoj formi, jer se svakodnevno takmičim, prvenstveno sa sobom i stalno pronalazim nove izazove. Na početku nisam razmišljala o tome kako ću proći, već sam želela da dam sve od sebe. Meni je najbitnije da lično budem zadovoljna onim što sam pružila a drago mi je što smo pored dobre atmosfere imale i odličnu konkurenciju. Pošto je ovo bila najveća amaterska trka na domaćem terenu a ja sam septembra prošle godine trijumfovala na trci „Tour de Fruška“ u još težim uslovima na 120 kilometara, odlučila sam da uzmem učešće i pokušam,
počinje priču Vanja koja je na prošlogodišnju fruškogorsku trku otišla neočekivano i pomalo slučajno, jer je tamo pozvana u svojstvu predavača o ishrani. Međutim, njeno učešće na ovoj trci nije prva „slučajnost“ posle koje je izašla kao pobednik. Slično se dogodilo i pre nekoliko godina kada je u svojoj prvoj atletskoj trci kao deo „Sremove“ ekipe sa dugoprugašicama Aleksandrom Kostadinović i Jovanom Šubatlijom u dva navrata bila državni prvak Srbije u krosu.
– Za mene je privlačan izazov bila činjenica da smo vozili na putevima bez saobraćaja. Samim tim vozili smo rasterećenije. Možda je moja prednost što stazu odlično poznajem – „kao svoj džep“, što kaže moj sin. Staza je izuzetno zahtevna, sa mnogo uspona i brda. Već na polovini prvog uzvišenja shvatila sam da je dan užasno težak i da će biti naporno, zbog čega ću morati da snagu ravnomerno rasporedim na celu dužinu staze. Tek poslednju deonicu mogla sam da ostavim za finiširanje i pravo „trkanje“. U ovom sportu jako je važno da dobro proceniš svoje mogućnosti, u protivnom možeš da „izgoriš“ već na prvom brdu. Za mene je otežavajuće bilo i to što sam veći deo staze vozila sama, bez grupe, zavetrine ili mogućnosti da vidim protivnike sa kojima se trkam,
kaže Vanja koja se prvi put na temperaturi od 43 stepena suočila sa neverovatno bolnim grčevima koje je jedva savladala. Pratili su je do samog cilja. Na kraju je iza sebe je za 11 sekundi ostavila drugoplasiranu Mađaricu, dok je treća Ruskinja zaostala za čitavih pet ili šest minuta. Vanjina vožnja bila je toliko dominantna da su mnogi biciklisti – čak i muškarci, njen ritam vožnje uzimali kao reper i parametar za svoju taktiku. Početkom godine bazične pripreme za sezonu obavila je na španskim Tenerifama. Rad u idealnim uslovima pomogao joj je da akumulira snagu i pozitivnu energiju za duži period. Posebnu stavku u Vanjinom uspehu čini njen način ishrane – izbalansiran, bez mesa i nezdrave hrane, koji je po njenoj tvrdnji bar upola zaslužan za izdržljivost i vitalnost koju pokazuje na stazi.

Biciklistički peh, ali i solidarnost na stazi
U delu završne planinske deonice i drugu Mitrovčanku Mirjanu Cingeli zadesio je peh sa patikom i pedalom nakon čega je deo menjača upao u „žbice“ a iskusna triatlonka koja se prvi put takmičila isključivo u biciklizmu, završila je na zemlji. Ovde je do izražaja došla važna osobina biciklista a njome se teško mogu pohvaliti mnogi sportovi. Većina takmičara, iako su gubili dragoceno vreme, zaustavljala se pored Mire i njenog bicikla želeći da pruži pomoć. Posle nekih dvadesetak minuta Mitrovčanka je nastavila ka cilju. Na žalost, ostala je bez mogućnosti da završi na jednoj od prve tri pozicije i domogne se plasmana na jesenju trku u Danskoj. Navedeni napori samo potvrđuju tvrdnju da je biciklizam u rangu sportova sa najvećim rizikom po takmičara.

„Mama, kakav je osećaj kad pred celim gradom proglase tvoju pobedu?“

Vanja Vlaović koja je ušla u 41. godinu života još uvek je „naoštrena“ za odlične sportske rezultate a oni ne dolaze bez velikog rada. Čitavog života, izuzev dva perioda trudnoće, aktivna je u nekoj sportskoj disciplini. Džudo sport našao se na početku Vanjine sportske priče. Tada je devetogodišnja učenica laćaračke osnovne škole krenula za većinom drugara kojima je džudo bilo najpopularniji sport. Bavljenje drevnom disciplinom trajalo je devet godina. Od takmičarskih rezultata na strunjači izdvaja se nekoliko dobrih plasmana na državnim prvenstvima. U mnogo čemu džudo je pomogao oblikovanju Vanjinog karaktera, discipline i istrajnosti. Dani provedeni u kimonu do današnjeg dana ostali su u lepoj uspomeni. Već u desetoj godini naša sagovornica pokazuje ozbiljnu posvećenost sportu. Tada počinje sa rekreativnim trčanjem. Kako je smena u „Trivinoj“ školi bila uglavnom pre podne – svakog jutra, sat i po vremena pre nastave, Vanja bi istrčala „obaveznih“ šest kilometara. Ova, za mnoge spartanska navika aktuelna je i danas, pa se pred trening vožnju od 130 do 150 kilometara sat redovno navija na pola četiri ujutru. Ovakve ture uglavnom su vikendom a Vanja godišnje na biciklu pređe više od 15000 kilometara. Vreme provedeno na studijama u Beogradu označilo je prestanak bavljenja borilačkom veštinom i posvećenost kvalitetnim funkcionalnim vežbama održavanja snage. Pošto je kao srednjoškolka, a još uvek aktivna džudistkinja fenomenalno trčala, Vanja se „pretplatila“ na trijumf u gradskim uličnim trkama u Mitrovici. Uprkos interesovanju mnogih atletskih trenera u kraljici sportova nije se ozbiljnije aktivirala, smatrajući svoje brzo trčanje nečim sasvim uobičajenim. Na poziv Mire Cingeli, posle nekih dvadesetak godina našla se pred novim takmičarskim izazovom – sa Mirom i Jovanom Šubatlijom našla se u štafetnoj triatlon kombinaciji. Na beogradskoj Adi Ciganliji 2022. godine nadmetale su se u najtežoj Iron Man distanci koja podrazumeva 1900 metara plivanja, 90 kilometara vožnje bicikla i 21 kilometar trkačkog polumaratona. Bile su najbrže u ženskoj konkurenciji a četvrte u ukupnom plasmanu oba pola. Ranije pomenuti izlet u atletski kros doveo je Vanju i atletičarke „Srema“ na Evropsko ekipno kros prvenstvo u Španiji i Portugaliji. Ispunjavajući želju svojim klincima koji su uživo hteli da gledaju maminu trku, prošle godine se pojavila Novosadskom polumaratonu. Deca su zauzela poziciju sa odličnim pogledom na trku a mama Vanja krenula je od ideje da istrči još jednu zabavnu i rekreativnu trku. Međutim, njene pobedničke ambicije podstaklo je pitanje ćerke Sare: „Mama, možeš li ti ovde da pobediš?“. Na svega nekoliko kilometra od polumaratonskog cilja ispred sebe je imala samo jednu konkurentkinju. U poslednjem kilometru Vanja je bila brža i svojim najmilijima donela je obećani pehar, ali i odgovor na pitanje sina: „Mama, kakav je osećaj kad pred celim gradom proglase tvoju pobedu?“

Dejan Mostarlić