MALO IZOŠTRENO

Briselsko-pariska misija opozicije nije izdaja Srbije

U srpskom tradicionalnom poretku moralnih vrednosti izdaja države, vere ili nacije je na samom dnu. Ova poredak je, izgleda, ponajviše zasnovan na kosovskom mitu, koji kaže da bi ishod Kosovskog boja bio sasvim drukčiji da Vuk Branković nije izdao cara Lazara pa i napustio bojište. Potpuno je bez uticaja opravdana nemoć istoričara da utvrde istinu o toku i ishodu bitke, a time i da potvrde ili opovrgnu narativ o Brankovićevoj izdaji. Važno je kako je epski pesnik „našao“ uzroke poraza srpske vojske i kako je „video“ Vuka Brankovića. Moć viđenja epskog pesnika je tolika da je neoportuno dovoditi u sumnju izdaju Vuka Brankovića i pominjati mogućnost da je izdajstvo jednog drugog Vuka kroz epsko pesništvo „podmetnuto“ Vuku Brankoviću, jer ni jedan mit, pa ni kosovski, ne može da svoj osnovni stub slabi sitničavim traženjem istine. Istorijski dokazanu izdaju svoje države i svog rođenog brata, Stefana Lazarevića, učinio je Vuk Lazarević. Za kosovski mit, koji se drži za veličanstveni primer kneza Lazara, nije dobro pominjati da je izdaju počinio sin najvećeg heroja srpske istorije, mučenika i svetitelja srpske crkve.
Kako god da je nastao simbol Vuka Brankovića, srpska prozapadna opozicija nije ništa shvatila o uticaju i snazi jednog mita koji je izdaju svoje države stavio na najniže mesto u poretku moralnih vrednosti, i preduzima aktivnosti koje kosovski mit i srpski glavni obrazac patriotizma ne prihvata kao dobronamerne. Razume se, srpska prozapadna opozicija nije izdala svoju državu, i daleko smo od takve kvalifikacije njenih nedovoljno promišljenih postupaka. Ali je ušla u prostor politike u kome ju je veoma teško braniti i ostati pravilno shvaćen.
Lideri srpske prozapadne opozicije nisu nerazumni ljudi, već samo ljudi radikalno drukčijeg pogleda na patriotizam, toliko drukčijeg da je za njihov patriotizam potrebna nova, nepriznata i neverifikovana definicija. To su ljudi koji se ne upravljaju mitološkim, ontološkim i identitetskim pitanjima. Njihov najdublji pogled u prošlost je datum zaduživanja u banci, a njihov pogled u budućnost bremenit je pitanjima komfora, ekonomskog blagostanja i bezbednosti pod zaštitom moćnijih od Srbije. U prtljagu koga bi oni poneli u budućnost nema mesta veri, ćirilici, epskoj poeziji i krsnoj slavi, jer su to tričarije koje bi ih samo izdvajale kao arhaične čudake u stabilnom i srećnom društvu ljudi kao potrošačkih jedinica.
Njihov pogled na budućnost ljudskog društva je potpuno legitiman, pogotovu s toga što ga sada deli više od četvrtine građana Srbije, i što ta četvrtina ima šanse da krene da raste sa „reformskim“ preoblikovanjem društva kroz uslove za prijem u EU.
U redu, ako to nisu nerazumni ljudi, zašto onda preduzimaju, u Srbiji tako nepopularne, korake cinkarenja vlasti kod inostranih autoriteta, pa makar o toj vlasti mislili sve najgore? Oni znaju da kolektivnim izletima u evropske prestonice, od kojih traže pomoć u promeni izbornih uslova u Srbiji, ni za promil ne jačaju naklonost biračkog tela prema njima. Oni znaju da im i promenjeni izborni uslovi u aktuelnom sudaru civilizacija ne mogu doneti nove glasače. Aktuelni sudar civilizacija izoštrava kod srpskih glasača jednako i prorusku, i prozapadu naklonjenost, i samim tim radikalizuje političke razlike u Srbiji.
Stiče se utisak da je sav račun prozapadne opozicije oslonjen na strategiju obaranja Vučića preko formalnog gubitka Kosova. Potrebno je što pre dovosti srpsku političku borbu za Kosovo do potpune neodrživosti koja će proizvesti nacionalno razočarenje u Vučića i skinuti ga sa trona najpopularnijeg političara u „demokratskoj“ istoriji Srbije.
Međutim, cela srpska istorija je dugački niz stradanja koja su u konačnici poprimala orel pobede i proizvodila heroje i mučenike. Desi li se „Vučićev poraz na Kosovu“, on neće obavezno oboriti Vučićevu popularnost. Kosovski mit, koji je, uz pravne argumente, u osnovi nacionalne motivacije borbe za Kosovo u Srbiji, pravio je kroz „poslekosovsku“ istoriju heroje koji su kroz stradanja, pa i poraze, izrastali još većima u doživljaju nacije. Kosovski mit je vrlo žilava endemska vrsta kojoj je potrebna kap vode, još bolje kap suze, pa da ponovo prolista.
Sasvim su nekorektne tvrdnje da je prozapadna opozicija Srbije kolektivnom posetom njenih prvih ljudi Briselu i Parizu, koji pritišću Srbiju u cilju njenog napuštanja neutralne politike, preduzela radnje koje su ravne izdaji države. Ovakve prenaglašene optužbe sa strane vladajuće koalicije samo produbljuju retoričku provaliju na političkoj sceni Srbije. Ne, opozicionarska misija u Briselu i Parizu nije izdaja Srbije, već „legitimna“ izdaja njene neutralne politike. To je, uostalom, i priznao jedan od misionara u Briselu i Parizu, bivši diplomata i potpredsednik stranke Srbija centar dr Duško Lopandić: „Mi smo govorili da bi naša politika, i regionalna i prema Rusiji, bila jedna politika mnogo većeg usklađivanja sa stavovima EU nego do sada.“
Ali nije nekorektno ustvrditi da je neutralnost Srbije najdalje što srpsko glasačko telo može da krene prema zapadu, i najdalje što može da „ode“ prema istoku. Za uzroke ovakvog opredeljenja ne treba nabrajati dugi niz neprijateljskih akcija zapada prema Srbiji i Srbima u regionu, dovoljno je samo krvavo bombardovanje Srbije, pod imenom Jugoslavije, 1999. godine. Nije Vučić iz svoje glave formulisao neutralnu politiku Srbije, već mu je istu nametnula pretežna politička volja građana Srbije. Nema mnogo nade da bi ekstrakcija Vučića iz političke utakmcice, što je primarni cilj briselsko-pariske misije, omogućila brzo prevaspitavanje Srbije u korist zapadne politike. Istorija svedoči da su, zaključno sa Miloševićem, svi takvi pokušaji završavani neuspešno.
Dragorad Dragičević