DUHOVNI RAZGOVOR SA PROTOJEREJEM-STAVROFOROM MILORADOM GOLIJANOM

Dan Hristovog rođenja kao poziv za čovekov duhovni preporod

Razgovor vodio: Dejan Mostarlić, objavljeno 27.12.2023. u štampanom izdanju M novina

Mitrovčanima, ali i mnogim ljudima željnim okrepljujuće duhovne reči širom Srbije i regiona, o proti Miloradu Golijanu ne treba mnogo govoriti. U njegovim dramski upečatljivim besedama izgovorenih glasom prepoznatljive dubine i mnoštvu književnih zapisa, svako ko želi pronaći će pouke i odgovore na mnoge dileme svakodnevnog i duhovnog života. Protojerej-stavrofor Milorad Golijan godinama nije u aktivnoj svešteničkoj službi, a svoje penzionerske dane provodi u porodičnoj kući u Mačvanskoj Mitrovici. Ovde, uz podršku supruge Milice i svojih najmilijih više nego ikad radi na književnom stvaralaštvu, pokušavajući da iz mnoštva misaonih dostignuća najvećih svetskih stvaralaca, izdvoji i formuliše duhovne, filozofske i psihološke zaključke koji će čoveku pomoći da shvati svet oko sebe i pronađe put ličnog usavršavanja i spasenja.
Gubitak telesnog vida pre više od 13 godina „izoštrio“ je unutrašnje poglede i intuiciju prote Milorada u traženju odgovora na univerzalne i sveprisutne probleme savremenog čoveka. Neretko pozivan na duhovne tribine i rasprave širom regiona, prota je ostao u srcu svojih sugrađana i nekadašnjih parohijana o čemu svedoči i činjenica da je ove godine jedan od dobitnika najvećeg gradskog priznanja Sremske Mitrovice – Novembarske nagrade. Predstojeći božićni praznici prilika su za kratak duhovni razgovor, u nadi da su čitaoci u ovim pretprazničnim danima svojim umovima i srcem krenuli u susret najradosnijem hrišćanskom danu. O čemu razmišljamo dočekujući Božić?
– U ovakvim vremenima koja su vrlo nezgodna za čitav svet, čovečanstvo, ali i naš narod i narode koji su tu sa nama, trebalo bi se upitati čemu se uopšte rađao i dolazio na svet Isus Hristos – Gospod i Bog naš. Stalno ističem, i to me prati ceo život, od mladosti i Bogoslovije – Zašto toliko zla u svetu? A kao sveštenik, i to mlad sveštenik, bio sam iznenađen jer smo u Bogosloviji učili da biti moralan i čestit znači za to biti i nagrađen. To što se događa da često moralni i dobri ljudi postradaju, s tim se nisam slagao, ali sam znao uzrok i povod tome. Razmišljao sam dugo o stvaranju čoveka. Čovek je od Boga stvoren srećnim, radosnim i pun ljubavi, a kao što reče Bela Hamvaš – poznati mađarski filozof, došlo je do „kurcšlusa“ između ljudi i Boga. Ljudi su zloupotrebili svoju slobodu. Okrenuli su leđa Bogu. Pali anđeo „pripomogao“ je Adamu i Evi da tako nešto urade i uništen je unutrašnji, duhovni čovek. Posle toga čovek je ostao samo duša – odnosno psiha, svest i telo. To telo postalo je smrtno, a svest je ostala u laži i strahu, tako da čovečanstvo pati zbog greha naših praroditelja. Hristos se rodio da to ispravi. Međutim, problem je kako mi doživljavamo Isusa Hrista i njegovo rođenje. Po onome kako hrišćani žive na istoku i na zapadu, najverovatnije da mi nismo dovoljno shvatili njegov dolazak ovde. U redu je što je Hristos rođen i što slavimo Božić, ali nije u redu što mi nemamo sopstveni dan duhovnog rođenja, dan u kome smo se mi rodili iznutra kako bi imali više ljubavi, radosti i sreće, kaže prota Milorad.
Dilemu i pitanje na koji će način pojedinac u savremenom društvu i okruženju najbolje prihvatiti „klicu“ i pouke vere – posredstvom „srca“ ili čistog razuma, otac Golijan posmatra na sledeći način.
– Danas postoje mnoge žive religije, među njima i hrišćanstvo, ali Isus Hristos – to sam uvek govorio, a potvrdilo se godinama i iskustvom, ne bi uopšte trebalo da bude predmet religije. Hrišćanstvo ne treba da bude religija ili filozofija, već popravak ovoga sveta. Tu nailazimo na problem neshvatanja, jer čoveku je uništen organ za shvatanje Hrista – njegovog rođenja, Velikog petka i vaskrsenja. Kako? Ja nemam organe vida i meni su već 13 godina svaki dan i noć – noć. Tako da, kada bih bili pošteni do kraja, morali bi priznati da smo u dubini duše svi na zemlji ateisti – jer nemamo čime da spoznamo Boga u Svetoj Trojici. I čovek bi trebalo u svojoj unutrašnjosti da bude „trojica“ – ne samo da ima srce i razum, već i um. A šta je um? Um je kad se liturgijom koja se služi na Božić, od liturgijskog semena – hleba i vina izgrađuje duhovni čovek koji vidi taj viši svet izbavljenja. O njemu danas govore psihijatri i psiholozi. Naučnici znaju za svesno i podsvesno, ali ne znaju da postoji i nadsvesno. Podsvesno dolazi u naš razum u vidu strahova, briga, bolova, mržnje i zavisti. To ulazi u našu svest, ali onaj viši svet mi ne poznajemo, jer on je zatvoren poput neke monade. Zato čovek koji se pričešćuje dozvoljava Duhu Svetome da se razbije ta pregrada iznad našeg razuma, da se vidi taj viši svet, u kome poput reke sva naša budućnost i ono što ne valja teče u ranu Hristovu, jer zlo koje je okupiralo čoveka na zemlji, ono neće da ode nigde. Jedino mesto gde hoće da ode je krv Gospoda Isusa Hrista. Zato je on i raspet na Golgoti. To je u istorijskom smislu završeno, ali metafizički i liturgijski, to je proces koji još uvek traje. Tako bi trebalo dostići visinu nadsvesti, da je Hristos napred – na Golgoti, otvorenih rana i da sve ono što ne valja kod nas ide u tu ranu,
tvrdi prota Golijan ponavljajući uverenje da je hrišćanstvo iznad svake religije, od opšteg i nasušnog značaja za čitavo čovečanstvo.

Ljudi će u budućnosti sve više tragati za smislom i odgovorom na „prokleta pitanja“ Dostojevskog

Protojerej stavrofor Milorad Golijan kroz višedecenijsku svešteničku službu okupljao je mlade, insistirajući da se posle bogosluženja verni narod i sveštenstvo okupljaju na duhovnim razgovorima. Početkom 21. veka mnoge stvari su se promenile, naročito u životu mladih ljudi koji okruženi izazovima i savremenim tehničkim dostignućima često nemaju vremena ni interesovanja za „duhovne dubine“ i često prisutne citate Dostojevskog, Bulgakova ili Frojda. Uprkos svemu, prota nije pesimističan kada govori o duhovnim perspektivama novih generacija – šta više, vidi ih u odgovornom zadatku otkrivanja još neotkrivenog.
– Ja nisam pesimista kad je u pitanju današnja generacija. Mnogo godina sam bio sveštenik i sećam se svoje mladosti, kad se vrlo malo govorilo o nekim važnim duhovnim pitanjima. Negde sedamdesetih, osamdesetih godina sveštenstvo u našoj crkvi, ali i kod religija drugih naroda, uglavnom govorilo je sociološki – o napretku neke religije i vere, bez ulaska u pitanja smisla čoveka, tih „prokletih pitanja“ čoveka o kojima je govorio Dostojevski. Kasnije je po fakultetima i školama dominirala jedna floskula – da će nauka sve da reši. Godine su prolazile, nauka se razvijala i jeste rešavala mnogo toga, što i sada čini. Pa ljudi su danas u mogućnosti da vide jedni druge kad se razgovaraju. I u tom pogledu zaista je sve otišlo napred. Ali, bolesti, smrti, patnje… Sa razvojem nauke nisu nestale. Čak su se umnožile i što je meni najteže, nekako se istopila ljubav. Sve je manje ljubavi i razumevanja među ljudima, što je za mene jako bolno. Ipak, danas mnogi ljudi visokog duhovnog i intelektualnog nivoa tragaju za smislom. Sa njima i razgovaram o ovim „prokletim“ pitanjima: Otkud zlo u svetu, šta se desilo u istoriji, u zori i svitanju čovečanstva, kako obnoviti i sastaviti uništenog i razvaljenog čoveka? Šta je svrha Hrista, liturgije, Svetog pričešća? Da li je liturgija seme za izgradnju duhovnog čoveka? Time se bave danas bave veliki teolozi, filozofi i psiholozi. U današnjem vremenu – nadam se, ljude je teško obmanuti da će nauka i veštačka inteligencija sve rešiti. Ipak, ljudi tragaju i muče se kako savladati zlo. Što reče veliki nemački filozof i publicista Osvald Špengler – u trećem milenijumu će hrišćanstvo biti ili religija Dostojevskog ili ga uopšte neće biti, jer bez Hrista rešenja nema. Nadam se da nove generacije neće shvatati Hrista samo kao osnivača jedne religije, poput ostalih u istoriji, već da će Hrista shvatiti kao iskupitelja i spasitelja čovečanstva, kaže prota Milorad Golijan.
Našeg sagovornika raduje utisak sa jednog predavanja na Bogoslovskom fakultetu, gde se kaže uverio kako su studenti zainteresovani za suštinske duhovne probleme i liturgijska pitanja, ponavljajući da se uzdaje u buduće generacije u nadi da će fenomen liturgije izučavati mnogo dublje nego što su to činili njegovi prethodnici i savremenici.
Pokazalo se, kaže prota, da je molitva najmoćnija u trenutku kada čovek zaista oseti svoju nemoć i ograničenost. Ilustruje to zaključkom jednog ruskog mislioca da Bog u čovekovom životu interveniše upravo onda kada čovek shvati da drugih puteva u životu nema. Kada otvoreno kaže: „Tvorče moj, ja stvarno u svom životu ne mogu ništa da rešim. Ti budi taj koji će mi pomoći u tome.“

Umetnost će čovečanstvu pružiti rešenja za mnoge probleme

Kroz razgovor sa ocem Miloradom ponovo se dotičemo teme prihvatanja hrišćanskih vrednosti, jer propoved sama po sebi nema tu snagu ako ne pobudi čovekovu svest i volju. Pitamo se kako u savremenom okruženju ostvariti zajedništvo ili sabornost koji su odlika hrišćanske i pravoslavne crkve.
– Problem može biti u tome što se sabornost nekada doživljava kao kolektivitet u kome čovek trči da se nađe sa drugim čovekom, jer nema kud. Znači, to postaje stvar krda, a ne bi trebalo da bude tako. Istinska sabornost bi trebalo da bude kada ljudi koji prisustvuju liturgiji i prime pričešće, pa ostanu posle liturgije. Ne da se razbežimo, već da ostanemo u društvu i razgovoru o ovim problemima. Čujem da se to od strane mnogih sveštenika oživljava i primenjuje, ali oni koji o tome treba da govore moraju biti dovoljno „opremljeni“. Sećam se kad je kod nas zaživela veronauka da sam u jednom intervjuu rekao kako veroučitelji treba da budu spremni kao piloti ili kosmonauti, jer izostanak pravih objašnjenja ne doprinosi da pojedinac da bude spašen od svojih problema i muka. Zbog toga se slažem sa mišljenjem da bi prave odgovore čoveku mogli dati upravo književnost i umetnost. Kad sam svojevremeno čitao Sveto pismo, proroke Jeremiju i Isaiju shvatio sam da je to prava poezija. Sećam se prve rečenice iz knjige jednog od ovih proroka u kojoj se kaže: „Stavljam ruku na usta moja – slušaj zemljo i čujte nebesa, Gospod govori!“ Nikako ne osuđujem propovednike hrišćanske, ali oni ponekad nemaju tu snagu da neke stvari prenesu, kao što na primer mogu književnost, dobra priča, pesma ili film. Mislim da će buduće generacije upravo uz pomoć umetnosti pronaći rešenja za mnoge probleme, kaže sagovornik koji je u proteklih desetak i više godina napisao čitavih 12 knjiga, odnosno kratkih romana o uvek aktuelnim duhovnim pitanjima.

Novembarska nagrada za dubok trag u duhovnom i kulturnom životu Mitrovice

Mitrovčani se slažu da je Novembarska nagrada Grada Sremske Mitrovice za 2023. godinu otišla u prave ruke. Prota Milorad Golijan ostavio je dubok trag u duhovnom i kulturnom životu najvećeg sremskog grada.
– Iznenadio sam se nagradi jer ja nisam u aktivnoj službi, iako stalno pišem i s vremena na vreme me ljudi pozivaju na razne tribine i razgovore. Otkad sam oslepeo bio sam u mnogim gradovima Srbije, a ovog leta i u Republici Srpskoj. Bilo mi je drago što još mogu da budem od koristi. Po čuvenom Frojdu, postoje samo dva nagona u čoveku – nagon za moć i nagon ljubavi, odnosno služenja. Neki ljudi „trče“ da steknu što više moći i novca, a neki, u koje i ja spadam, voleli bi da posluže čoveku na bilo koji način, a to može biti i knjigom, govorom, razgovorom. Smatrao sam da je to moj posao i zadatak. Kad me je mitrovački „Media centar“ predložio, pomislio sam – predlog kao predlog, neće on proći. Sigurno sam zaboravljen s obzirom na godine i nove generacije. Ali, bio sam prijatno iznenađen kad sam saznao da mi je dodeljeno to novembarsko priznanje. Zahvalan sam svim ljudima, u nadi da će ovo priznanje na neki način pomoći da se moja reč pročita i čuje. U pravu ste, ljudi danas imaju manje vremena za Dostojevskog i velike svetske mislioce, ali ja sam se ovim autoritetima bavio ceo život i stvorio sam vlastitu filozofiju ne bi li je na jedan prost i jednostavan način, kroz pisanu i izgovorenu reč pružio mladima i ostalim ljudima koji zaista nemaju mogućnosti i vremena za takva istraživanja, kaže prota Golijan.

Dejan Mostarlić