ŽELjKO ADAŠEVIĆ, BIVŠI KOŠARKAŠ, TRENER I KLUPSKI FUNKCIONER KK „SREM“ POVODOM JUBILARNE 70. GODIŠNjICE KOŠARKAŠKOG SPORTA U SREMSKOJ MITROVICI

Kako je više od pola veka biti „Sremovo“ košarkaško dete?

Željko Adašević je verni hroničar čitavih generacija mitrovačkih košarkaša, neko ko je u košarkaškom svetu i današnjem „Sremu“ prošao sve, od igrača, trenera i klupskog funkcionera, do sudije i delegata. Košarka mu je, kako sam reče, dala više nego što je mogao da zamisli. Za njega i generaciju njegovih sportskih saboraca s kraja „šezdesetih“, dobitak od košarke nije se merio materijalno ili finansijski. Jure, Giga, Čapa, Grba, Caca ili Željko, od ovog sporta, kako se obično kaže – „nisu uzeli ni dinar“, ali dragocena iskustva, večna prijateljstva i emocije imaju nemerljivu vrednost za čitav život. Za svoj gradski klub uvek su bili „tu“, bilo da je reč o pobedničkoj euforiji ili dramatičnim trenucima koji uvek traže „prave ljude“. Posle pola veka provedenog na parketu i pokraj njega, uz više od trideset godina rada u hali „Pinki“, Željko Adašević 2019. godine odlazi u penziju, stavljajući sebi u zadatak da od zaborava sačuva jubileje i značajne trenutke mitrovačke košarke. Dočekuje nas za radnim stolom na kome su pažljivo poslagani foto dokumetacija i pisane zabeleške. Na jednoj od fascikli stoji podatak da je reč o zaostavštini i poklonu njegovog klupskog drugara Pere Grbatinića.
Kao mitrovačko gradsko dete Željko je odrastao u Parobrodskoj ulici a košarku je kao dečak zaigrao u „Pinkijevoj“ školi. U to vreme centralna gradska osnovna škola bila je svojevrsni ogledni teren za ozbiljan košarkaški rad. Sa profesorom Tomislavom Đurđevićem radili su talentovani „Pinkijevci“, Predrag – Čapa Dabović, Zoran Žigić, Predrag Međeški a među njima i najmlađi od četvoro braće Adašević. Od njegove četvrte, pete godine ćale ga je vodio na utakmice gradskog košarkaškog kluba, a tamo je uživao u igrama rođenog brata Marka i njegovih saigrača iz prvih generacija mitrovačke „Mladosti“. Porodično preseljenje u nekadašnju „Mariborsku“ ulicu pokraj železničke pruge sredinom „šezdesetih“ godina i rastanak sa centrom grada teško mu je pao, ali je došao u priliku da svom komšiji i profesoru u obližnjoj „Bajićevoj“ školi – Vanji Josu, pomogne u košarkaškom radu sa njegovim klincima. U to vreme mnogim sugrađanima Željko je bio prepoznatljiv kao dečak koji je, vozeći se biciklom na treninge u „Pinkijevu“ školu, duž cele „Železničke“ ulice „tackao“ gumenu košarkašku loptu – „Bugarku“, vodeći računa da ostane na biciklu a da ujedno ne izgubi kontrolu nad loptom. Iako su u to vreme uveliko postojale kožne košarkaške lopte, poklon kupljen od plate brata Marka – gumena „Bugarka“ bila je dovoljna da Željko shvati koliko je za košarkaša važno da se „saživi“ sa loptom – da mu je ona čitavog dana, ako ne u ruci, bar na vidiku ili u mislima. I danas u njegovoj radnoj sobi košarkaška lopta stoji na vidnom mestu. Takvu košarkašku filozofiju kasnije je kao trener prenosio svojim učenicima.
Nema budućnosti bez rada sa mlađim kategorijama
Željko Adašević je verni posmatrač aktuelne košarkaške scene u Sremskoj Mitrovici. Zadovoljan je evidentnim napretkom ženske košarke i smatra da su za reafirmaciju muškog kluba potrebni izuzetna podrška i sistematski rad u svakom pogledu, jer su se vremena i okolnosti očigledno promenili. Mitrovica je – smatra on, ranije imala sopstvenu igračku bazu i mlađe kategorije na koje je gradski klub uvek mogao da računa. Po Željkovim sećanjima, doktor Jurić je pre nekoliko decenija sproveo ideju o formiranju gradske školske lige u kojoj su neke škole imale po dva košarkaška tima. Adašević je kao trener radio u gotovo svim mitrovačkim školama a najviše uspeha imao je sa „Zmajevcima“. Na istom poslu bili su njegovi prijatelji i bivši treneri Giga Racković, Miško Adžić, dr Ivan Dostanić, Boško Stepanović, Vasiljević a kasnije Josip Dumančić Džozo i drugi. Bio je jedan od osnivača gradskog košarkaškog saveza. Gradski košarkaški klub „25. maj“ koji je 1982. godine ušao u Drugu ligu tada je bio jedini u toj ligi koji je registrovao igrače isključivo iz sopstvene sredine, pa se Željko poput mnogih prijatelja košarke i navijača nada da će mitrovački klinci prepoznati vrednosti i košarkašku tradiciju koja u ovoj sredini „gazi” već sedmu deceniju.
U društvu školskih košarkaških drugara davne 1969. našao se u voljenom klubu, preteči današnjeg „Srema“. Jedno vreme ekipu je trenirao Gligorije – Giga Racković a početkom „sedamdesetih“ godina angažovan je Milinko Kovačević – Kamba, trener iz Čačka, za koga se kasnije ispostavilo da uopšte nije bio košarkaški, već rukometni trener. U jednom momentu novi trener poručio je momku iz „Mariborske“ da više ne dolazi na treninge. Stoički podnoseći prvo sportsko razočarenje, motivisani Adašević uskoro će kao učenik i igrač srednje Tehničke škole sa svojim drugarima načiniti podvig i u finalu školskog turnira savladati do tada nepobedivu ekipu Gimnazije. Željko je tada ubacio 27 poena – više od polovine za svoju ekipu, pa ga trener Kamba ekspresno vraća u prvi tim.

Sa „Sremom“ je ušao u Prvu kvalitetnu vojvođansku ligu, ali je odlaskom pomenutog trenera iz Čačka, nekolicine rukovodilaca i igrača „obezglavljeni“ klub došao u situaciju da traži način da preživi. U to vreme sa specijalizacije se vraća dr Petar Jurić a ekipa klinaca „Srema“ odigrava odličnu sezonu u 1972/1973. godini. Željko se seća nekoliko vrhunskih talenata ove generacije, kakav je recimo bio njegov saigrač i svestrani sportista Sava Stojčević. Bio je u stanju da pre podne ubaci petnaestak koševa za „Srem“ a posle podne postigne važan gol za istoimeni gradski fudbalski klub. U vreme „Sremove“ fuzije sa „25. majem“ 1974. godine Željka Adaševića zadesili su ozbiljni zdravstveni problemi koji su ga na dve godine odvojile od parketa. Pokušavao je da se vrati, ali organizam nije imao snage da nadoknadi izgubljeno u konkurenciji mlađih i snažnijih igrača. Posvetio se trenerskom radu, najpre sa pionirima, učestvujući u stvaranju mnogih značajnih igrača mitrovačke košarkaše poput Ivana Salaja, Branka Dragišića, Petra Jurića i drugih. Najviše je naučio od svojih trenera Boška Stepanovića i Gige Rackovića. Upravo je trenera Gigu 1977. godine nasledio na čelu ženskog košarkaškog kluba u kome je proveo tri i po uspešne sezone. Interesantan je podatak da će bezmalo sve ove devojke, kasnije završiti fakultete. O tome koliko je Željko Adašević bio uz „Srem“ govori i događaj koga se nerado seća, a pamte ga mnogi mitrovački navijači. To je jedan od trenutaka kada srce i emocije pobede razum. U sezoni 1992. pred punom halom „Pinki“ igrao se odlučujući meč sa pančevačkom „Profi kolorom“ za ulazak u tadašnju prvu saveznu ligu. Pančevci su imali jaku ekipu predvođenu vrhunskim igračima. Jedan od njih bio je budući reprezentativac i trener Milenko Topić. Sekundu pre kraja mitrovački tim imao je poen više. Kako pri samom kraju meča, posle oduzimanja lopte „Sremu“ tadašnji semafori nisu prikazivali stote delove sekunde, taj „sekund“ potrajao je dovoljno „dugo“ da najbolji igrač gostiju Topić na vrhu reketa prihvati loptu, udobno se namesti i ubaci je u koš za pobedu svog tima. Željko, koji je svojevremeno bio delegat na utakmicama ovog sudije a dobro je poznavao i košarkašku igru, upozorio ga je na isteklo vreme, ali se ovaj nije obazirao, signalizirajući poene protivnika. Posle poslednjeg zvuka sirene sudija je iz sale bežao od Željka i gnevih domaćina, uz sve neprijatnosti koje se viđaju u takvoj situaciji. Kao čovek sporta i fer pleja, naš sagovornik ne ponosi se ovim činom, ali je poput mnogih emotivaca u sportu teško podneo ono što smatra očiglednom nepravdom. Na zadatku da preuzme „vruć krompir“ i svojim angažovanjem ili savetima pomogne voljenom klubu našao se više puta. Tako je bilo i u sezoni iz 2001. godine kada je došlo do smene rukovodstva kluba, na šta se kasnije nadovezao i masovan odlazak igrača. Iskusni prijatelji „Srema“ koji su znali koliko je komplikovano voditi jedan sportski kolektiv angažovali su tada Ivu Smiljanića i grupu entuzijasta koji su u teškim uslovima oformili tim i selekcije mlađih igrača, pripremajući ih za dobre rezultate koji su ubrzo usledili.
Dejan Mostarlić

Projekat „SPORT ZA SVE: Mitrovica grad šampiona“ sufinansira Grad Sremska Mitrovica