SINIŠA TOMIĆ IZ MARTINACA PUTUJE SVETOM RADEĆI NA KRUZERU

Od hladne Aljaske do tople Floride

Siniša Tomić, tridesetogodišnjak iz Martinaca, od prošle godine svoj život provodi radeći na brodu, putujući i upoznajući mnoge ljude i različite kulture. Kako je oduvek bio avanturističkog duha, kaže, oduvek je razmišljao kako da stigne do udaljenih krajeva zemaljske kugle. Rad na brodu došao je sasvim slučajno. Iz razgovora sa njim shvatili smo da odlazak na brod i život na istom može biti komplikovan, ali kada se na tas stave benefiti, dobije se jedna pozitivna računica.
– Na brod sam otišao preko agencije „Uspinjača“ iz Hrvatske, za njih sam čuo od mog prijatelja Saše, a on je već 4-5 godina na brodu. Radili smo zajedno nekoliko meseci u istoj firmi u Novom Sadu, međutim on je odlučio da se vrati na brod i tu sam se i ja zainteresovao. U pitanju je kompanija Norwegian Cruise Lines (NCL). Obojica smo na poziciji Recreation staff, samo je on na brodu NCL Epic, a ja sam na NCL Encore. Što se tiče procesa selekcije i same prijave, prvi korak je da se napravi nalog na internet stranici agencije, oni sarađuju sa velikim brojem kompanija i imaju mnogo poslova u ponudi. Dodate svoju biografiju i potrebne podatke na nalog, aplicira se za željenu poziciju i čeka se poziv agencije, ispričao je Siniša Tomić o tome kako je počeo svoju avanturu i pre ukrcavanja na brod.

M NOVINE: Kako izgleda proces selekcije kandidata za zaposlenje na brodu?

SINIŠA TOMIĆ: Za mene je sve to teklo relativno brzo, prijavio sam se i već sutradan su mi zakazali prvi intervju sa agencijom. Tu smo pričali prvo na srpskom jeziku i zatim na engleskom koji je obavezan, ali ne mora da bude savršen, potrebno je da se zna dovoljno dobro, zato što svakodnevno komuniciramo sa gostima. Posle tog intervjua zakazan mi je drugi sa kompanijom. To je grupni intervju, putem interneta. Svako je imao nekoliko minuta da se predstavi i kaže nešto ukratko o sebi, zbog čega baš ovaj posao i kompanija ga ineresuju, sve na engleskom naravno. Posle drugog intervjua, ako sve prođe kako treba, kreće prikupljanje papira. Agencija je posrednik i šalje šta je sve potrebno od dokumentacije. Važeći pasoš, vakcinacioni karton za MMR i Polio vakcinu, dve doze vakcine protiv korone i jedna buster doza Fajzer ili neka druga koja je priznata u Americi, to će vam oni reći, vakcina protiv žute groznice koja može da se primi u Beogradu u institutu Batut i ona važi doživotno i košta oko 4.500 dinara, lekarski pregled, koji sam radio u privatnoj klinici u Novom Sadu i koštao je oko 24.000 dinara. Potrebno je i uverenje o nekažnjavanju na engleskom, overeno kod sudskog tumača i to košta oko 1.000-1.500 dinara. Sve to je važilo tada, naravno, verovatno da sada postoje odstupanja. Agencija šalje na imejl ostalu papirologiju koja treba da se popuni. Takođe mora da se uradi Marlins test engleskog jezika koji košta oko 20 dolara i troškovi za vizu su oko 18.500 dinara, a ako hoćete da vam agencija popuni sve papire za vizu i zakaže termin, što je najbolja opcija, to je još 3.500 dinara. Treba da se sačuvaju svi ti računi i kompanija vam sve to refundira kada primite prvu platu. Kada sam prikupio sve te papire, prošao lekarski, završio vizu, kompanija šalje avionsku kartu sa datumom polaska, to je bilo otprilike nedelju dana pre leta. Ceo proces je za mene trajao možda 2-3 nedelje, imao sam sreće da su mi svi papiri bili dobri i da sam ih iz prve završio pa je sve išlo glatko. Za vizu sam čekao možda sat vremena, lekarski završio u dva dana. Jedino nisu imali kod nas vakcinu za žutu groznicu pa je dobro nazvati Batut i proveriti da li je dostupna, ako nije, možete je primiti na brodu. Meni je prvi let bio do Pariza oko dva sata, čekanje u Parizu oko tri sata i onda let za Sijetl desetak sati. Kada sam stigao u Sijetl pokupio sam prtljag, prošao imigraciju i seo u bus koji vozi do hotela. Sva uputstva gde idem dobio sam na imejl, nije ništa komplikovano, samo treba pažljivo čitati. U hotelu su bila tri plaćena obroka, spavanje i sutra nas je pokupio bus koji vozi do broda. Odmah sam u hotelu upoznao dečka iz Beograda, Lazara, koji je već odradio par ugovora i uputio me malo bolje u situaciju na brodu. Naše nije teško prepoznati pošto su uglavnom Filipinci, Indonežani i ostali narodi iz Azije, dođu nam do ramena i imaju drugačiju boju kože od nas, pa su samo naše dve glave virile iz cele gomile.

Kako izgleda Vaš radni dan?

Što se tiče mog radnog mesta, mi radimo na kartingu, toboganima, laser tagu i VR prostoriji, tu su igrice sa VR naočarima, kao virtuelna realnost neka, i prednost je to što je svaki radni dan drugačiji. Raspored za sledeći dan se dobija uveče za sutra. U proseku radim oko 6 sati do 8 najviše, uglavnom imaju pauze po sat vremena ili dva, sve zavisi od dana. Kada smo na moru i svi gosti su na brodu ima više posla i radi se više, ali kada smo u luci onda je i raspored lakši, imam vremena i da izađem napolje, idem na plažu, obiđem ta mesta za par sati. Prve tri nedelje sam bio na Aljasci. Džuno, Icy Strait Point, Glacier Bay i Viktorija Kanada su luke u kojim smo stajali. Glacier bay nije luka, to su samo veliki glečeri za razliku od drugih mesta. Na tim turama je hladno i kišovito, a prednost našeg posla je da ne radimo kada je loše vreme, a nije bilo ni puno gostiju pa sam taman imao dovoljno vremena da polako učim posao. Svake nedelje smo se vraćali u Sijetl da ostavimo putnike i pokupimo nove pošto nam je to glavna luka. Posle tri nedelje Aljaske je došao „krosing“ od 21 dan od Sijetla za Majami. To je već bilo mnogo zanimljivije što se tiče mesta na koje stajemo, a i što se tiče posla. Tu sam bio u San Francisku, Los Anđelesu, Meksiku – Kabo san Lukas, Mazatlan, Akapulko, zatim Gvatemala, a u Panami smo imali noćenje, prolazak kroz čuveni Panamski kanal i zatim Kartagena u Kolumbiji i stigao je red na Majami. Bio sam na Golden Gejtu, video Holivud i Bulevar Slavnih, plaže Akapulka i sve je to ostavilo veliki utisak na mene jer te stvari verovatno nikad ne bih video u životu da nisam došao da radim na brod. Od svih tih destinacija Meksiko je meni najbolji i najpristupačniji. Plaže su prelepe, cene niske, za sve možeš da se cenkaš, ljudi i žive od turizma uglavnom, tako da bih tamo otišao opet kad bih imao priliku. U Majamiju već kreće mnogo lepše vreme za razliku od Aljaske, a samim tim mnogo više gostiju i mnogo više posla. Iako sada imamo 2000 gostiju više nego na Aljasci, radno vreme mi je isto što je dobra stvar. Sada do kraja ugovora imam Karibe. Great Stirryp Cay (kompanijino privatno ostrvo), St. Thomas, Tortola i Puerto Plata Dominikanska Republika.

Šta Vam je bio motiv za odlazak na brod?

Pa u početku mi je motivacija bila novac i da putujem, međutim kada sam došao ovde shvatio sam da pare nisu najbitnije i da celo iskustvo ne može da se plati. Upoznavanje novih ljudi, novih gradova koje verovatno nikad ne bih video da nisam došao na brod, stvarno jedno veliko iskustvo i najbolji korak koji sam uradio u životu, novac je samo tu dodatno. Takođe situacija u bivšoj firmi i u Srbiji je uticala mnogo da odem. S obzirom da je ceo proces trajao oko 2-3 nedelje, nisam imao puno vremena i da razmišljam o tome, nisam ni imao neke strahove pošto me je i kolega Saša dosta uputio u život i rad na brodu pa sam otprilike znao šta da očekujem. Za mene je to bilo kao promena posla u Srbiji, kao da sam samo promenio firmu. Verovatno većina ljudi oseti neki strah, nervozu, ali iskreno kod mene to nije bio slučaj, jednostavno sam prelomio u jednom trenutku da hoću da idem, bio sam svestan gde idem i koliko daleko, jednostavno sam to prihvatio i sam sebi objasnio kako je to najbolja opcija u ovom trenutku. Naravno da ima trenutaka kada mi nedostaje porodica i društvo kod kuće, ali to me samo još više smiruje, jer ovde ako dozvolim da me udari nostalgija za kućom i Srbijom, stvari postaju još gore. Ovi ljudi ovde su porodica sa kojom provodiš po šest meseci 24/7, prilagodiš se i živiš normalan život. Jedino što mi nedostaje hrana, uglavnom je azijska kuhinja pošto njih ima najviše i svaki dan je slično. Dobra stvar je što nas ima dosta sa Balkana, Hrvatska, Crna Gora, Bosna, Republika Srpska i Srbija. U timu imam ljude iz Crne Gore, Srbije i Republike Srpske i oni su mi mnogo olakšali što se tiče učenja posla i prilagođavanja životu na brodu. Što se tiče samog života na brodu ima uglavnom sve što ima i napolju, prodavnica za posadu, bar, teretana, prostorija sa stonim fudbalom, bilijarom, sto za stoni tenis tako da ima kako da se ubije vreme, neko ima i Soni pa igramo igrice kada smo slobodni. Cene u marketu i u baru su povoljne, pivo je oko 150 dinara, cigarete „marlboro“ su oko 280 dinara, „kola-kola“ je oko 50-70 dinara, takođe i voda je te cene otprilike. Bar radi do dva sata ujutru ali se muzika gasi u pola dva i dozvoljeno je u sobu poneti šest piva ili jedan litar vina od alkohola, a što se tiče bezalkoholnih pića to nema ograničenja. Takođe na brodu se ne koristi keš već kartica koja je kao pasoš, sa njom otključavaš sobu, plaćaš na brodu, ideš napolje, a pošto svima uzimaju pasoše na kartici su svi potrebni podaci i dobije se dokument I95 za slobodno kretanje po lukama gde pristanemo u slučaju da nas policija zaustavi.

Da li ste ikada dobili čuvenu morsku bolest?

Na svu sreću morsku bolest sam imao možda dva puta i to na Aljasci kada je bilo nevreme i vetar, ali imaju tabletice u ambulanti protiv morske bolesti koje mogu uvek da se dobiju. Tako da, ako sam ja koji ima problema sa mučninom u putovanju preživeo to, svako može. Odlazak na brod bih preporučio svakome, pogotovo mlađima koji imaju bar neko radno iskustvo ili radnu naviku koja će im mnogo značiti da se prilagode, jedno nezaboravno iskustvo, mnogo stvari se vidi, nauči, upozna se i mnogo ljudi iz različitih država, različitih nacija a uz to još se i zaradi nešto novaca. Meni ostaje žal što nisam znao za celu priču ranije, bar pre pet ili šest godina, ali nikada nije kasno. Ima i ljudi sa porodicama koji dolaze ovde, neki su po 15 godina na brodu, neki ovde pronađu ljubav svog života pa ostanu zajedno da rade i putuju. U slučaju da neko dođe i posle nekog vremena reši da odustane može da da otkaz naravno, ali ide kući o svom trošku, sam plaća avionsku kartu i sve troškove, a ako jednostavno nećeš da produžiš ugovor, nikom ništa.

Kakvo radno iskustvo je potrebno za zaposlenje na brodu?

Iskustvo je potrebno za konobare, kuvare i još neke pozicije, ali za asistente na tim pozicijama nije potrebno veliko iskustvo, već neke osnovne stvari. Zato je i plata mnogo manja. Nova lica na brodu se i obučavaju. Konkretno za našu poziciju prednost je ako ste se bavili nekim sportom, pošto na drugim brodovima imaju i veštačku stenu, košarkaške terene, mini golf… Takođe dosta obuka ima i što se tiče bezbednosti na brodu i za slučaj opasnosti. Prvih mesec dana skoro svaki dan se sprovode obuke i treninzi, a posle toga se dobijaju sertifikati koji važe 5 godina. Inače viza se dobija na tri godine, a lekarski pregled važi 2 godine i sve to je besplatno na brodu, a priznato je uglavnom svuda, u slučaju da se odlučite za promenu kompanije ili posla.

Iz kojih zemalja su Vaši gosti najčešće?

Pretežno su to Amerikanci i Kanađani, ima ih i iz Brazila i poneki iz Rusije i Kine. Koliko sam čuo priče, neki čak i žive na brodovima, jer im je jeftinije nego da plaćaju stan i račune, pa s vremena na vreme dobijaju i besplatna krstarenja.

Kako ste proveli leto i kada zaposleni na brodu odlaze na godišnji odmor ili je to ustvari period između potpisivanja ugovora?

Godišnjeg odmora nema, kada završimo ugovor, imamo neplaćeni odmor između jednog i četiri meseca, tačnije do početka sledećeg ugovora. Meni je ovo sada drugi ugovor. Dodao bih da ovaj posao ima i svojih loših strana. Malo toga se čini za posadu, da nam se olakša život. Ukinuto nam je dosta privilegija, a naplaćuje se mnogo toga, kao što je internet koji košta 120 dolara mesečno. Neke stvari nam se više isplati da kupujemo kada pristane brod, nego na samom brodu, zaključio je Siniša Tomić, koji će stati na srpsko tlo tek krajem ove godine.

Aleksandra Dražić