„Nesporazum” o ukidanju rijalitija

U trenutku najmasovnijeg protesta „Srbije protiv nasilja”, i time najkredibilnijeg zahteva da se ukinu rijaliti programi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio je 7. juna da mu je vlasnik Pinka Željko Mitrović obećao gašenje Zadruge: „Zamolio sam ga i rekao mu da jedan deo građana Srbije smatra da rijaliti nije dobra stvar i da ja znam kakav je njegov stav i gledalaca Srbije koji to gledaju, ali to je bila moja molba. Zamolio sam ga pre nego što se o tome razovara u okviru REM-a, zamolio sam ga da sam razmotri mogućnost da to ukine – da li će ili neće, to ćemo da vidimo.” Mitrović je na Tviteru odmah potvrdio: „Na preporuku predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, doneo sam odluku da u najkraćem mogućem roku, ne dužem od desetak dana, ukinem rijaliti program “Zadruga”. Verujem da je jedinstvo Srbije i procena predsednika republike važnije od svake vrste interesa Pinka i mog ličnog interesa.” Dva dana kasnije premijerka Ana Brnabić je sapštila da rijalitija više nama. Dan posle premijerkine izjave Mitrović saopštava da će on i njegovi saradnici razmitriti hoće li Pink u budućnosti uopšte imati rijaliti. A pre neki dan na portalu Pink.rs objavljena je informacija da Mitrovićeva produkcija priprema ubrzano novi rijaliti šou, pod nazivom Zadruga. „Reč je o TV formatu koji će biti predstavnik potpuno nove generacije rijaliti programa, a šou sličan ovom u kojem će uživati gledaoci Televizije Pink do sada nije viđen u svetu, te se s punim pravom očekuje da će nadmašiti sve one koji su do sada bili emitovani kako na domaćim, tako i na televizijama širom sveta.

Celokupna javnost shvatila je predsednikove reči da je vlasnik Pinka obećao ukidanje rijalitija. Baš tako shvaćene su i reči vlasnika Pinka da će ukinuti Zadrugu, jer je „jedinstvo Srbije i procena predsednika važnije od svake vrste interesa Pinka”. Ali, Mitrović sada pojašnjava da je obećao samo skraćenje rijalitija zbog „specifične situacije” nakon dva masovna zločina, ali ne i trajno ukidanje rijalitija. Naprotiv, on i njegov tim pripremaju do sada neviđen spektakl, Zadruga elita, u kome će 32 „javne ličnosti” živeti pred očima cele Srbije, zahuktale na opštem kulturnom uzletu. A za slučaj da „javne ličnosti” ne budu na projektovanom nivou opštih kulturnih uzora, tu je i savremena tehnologija koja usporava emitovanje do četiri minuta, što je dovoljno da se maloletni gledaoci zaštite od „elite” izbacivanjem nepoželjnih sadržaja.

Paralelno sa reklamiranjem Zadruge elite i objašnjavanjem „nesporazuma” u obećanju predsedniku Srbije, Ž. Mitrović je na svojoj televiziji promovisao svoja proamerička i antiruska ubeđenja, koja po strasti prevazilaze sve viđeno na Zapadu, kako po narativu o plemenitoj borbi Zapada protiv Rusije, tako po domišljanju istorije o ljubavi između Srbije i SAD, na jednoj strani,  i dubokim, fundamentalnim, razlikama između Rusije i Srbije, na drugoj.

U emisiji Hit tvit svoje televizije vlasnik medijske grupe Pink, slobodno prepričano, podsetio je američke gledaoce Pinka da on već trideset godina preko zabave, potkulture, filmske i muzičke kulture afirmiše američke vrednosti, ali današnjica zahteva da i sam učini mnogo više, jer Srbi još nisu shvatili ko im je pravi prijatelj. Pravi je, razume se, Amerika. Pokušavao je da u istoriji nađe opravdanje za naklonost prema Rusiji, ali ga nije našao. Naklonost Srba prema Rusiji objasnio je veoma razvijenom ruskom špijunažom u Srbiji koja ne dozvoljava da se srpska svest otrgne od svojih istorijskih zabluda. Sva njegova istorijska istraživanja nepobitno dokazuju iskreno prijateljstvo Amerike prema Srbiji, od vremena Divljeg zapada pa preko svetskih ratova. Što se tiče bombardovanja Srbije 1999, Srbi moraju da shvate da su SAD bile nevoljni učesnik bombardovanja među 19 zemalja. On će, lično, da preduzme da se osećaji Srba prema SAD promene. Ne može više na TV Pink svaki drugi gost da bude rusofil. Pink će izrasti u moćnu branu slobodnog i naprednog sveta preko koje ruska špijunaža neće moći da prelazi i iskrivljuje istinu. Formiraće „celu generaciju nosilaca javnih nastupa”, jer to zahteva budućnost Srbije u slobodnom i naprednom svetu.

Niko od današnjih „nosilaca javnih nastupa” i niko iz „analitičkog novinarstva” srpskih mejnstrim medija još nije preduzeo da locira tačku na kojoj je srpski „proizvođač igara” odlučio da proglasi nesporazumom obećanje predsedniku Vučiću, „proizvođaču hleba” za srpsku naciju, i da proba da proizvodnju igre protegne na spoljnu politiku Srbije.

Moguće je, na primer, da su juriši „Srbije protiv nasilja” motivisali Mitrovića da potraži zaštitu od moćnih pokrovitelja „Srbije protiv nasilja”, da oni opozovu napade na nacionalnu frekvenciju Pinka, da im objasne dalakosežnu ulogu Zadruge u promovisanju američkih vrednosti. Jednako je moguće da Mitrovićeva bučna rusofobija i amerofilija ciljaju da Zadruga dobije američku zaštitu pri budućim odlukama REM-a.

Ako je i prvo i drugo samo moguće, treće je bez ikakve sumnje sigurno. Nesumnjivo talentovan za proizvodnju i prodaju potkulturnog spektakla, po uzoru na američki, Mitrović pušta svojoj ambiciji da kuša let u disciplinama izvan njegovog primarnog dara, kao što su tehničko pronalazaštvo i spoljna politika, na primer. Kad se osećaj sopstvene genijalnosti sasvim primi, skoro je nemoguće odoleti pomisli o upravljanju svojim delom čovečanstva, to jest narodom. Za početak.