MALO IZOŠTRENO

Pokušaji prepoznavanja autošovinizma

Prirodno stanje pojedinca u društvenoj zajednici kao što je država je naklonjenost, ako ne i empatija, prema toj zajednici. Takvo stanje u političkom govoru nazivamo patriotizmom. Neki od nas nisu dovoljno sposobni da empatiju prema svojoj zajednici prodube sagledavanjem njenih nedostataka u njenoj borbi za opstanak, i svode je na manifestacionu lojalnost liderima zajednice. Ne treba im zameriti na tek tolikoj sposobnosti, jer oni čine onu čvrstu većinu iz koje lideri crpe efikasnost u upravljanju zajednicom. Neki od nas, međutim, svoj patriotizam, svoju empatiju prema zajednici, ispoljavaju kritikom slabosti zajednice, ukazivanjem na mane i greške njenih upravljača, na nedostatke pravnog, privrednog, obrazovnog, kulturnog, političkog sistema koje zajednicu čine slabijom.

Vlast nikada nije bila naklonjena kritičkom patriotizmu koliko se vazda raduje manifestacionom, ali to ne znači da ne uzima ništa iz kritičkog patriotizma i da ignoriše njegove uvide.  Ima već više od petnaest godina kako je Zoran Ćirjaković, više novinar nego politikolog,  u NIN-u upotrebio termin autošovinizam za osećanje prezira prema svojoj zajednici. Ima dobrih dvadesetak godina kako su ovaj prezir, do njegovih rasnih razmera, uočili u savremenoj Rusiji tamošnji promislioci, a ima već vek i po kako su ovaj rasni prezir plemstva prema sopstvenom narodu oslikali ruski pisci neprevaziđene snage. Danas se slažemo da je termin autošovinizam  prohodao sa Zoranom Ćirjakovićem.

U kolumni na autonomističkom portalu „Autonomija“, Aleksej Kišjuhas napisao je pre dve godine da pojam autošovinizam ne postoji ni u jezičkim vokabularima, ni u društvenim naukama, nigde. Iako ne postoji, okomio se na termin kao na kao „mutan, zloćudan i otrovan” izraz koji treba da žigoše petokolonaša, neveru, poturicu, antisrbina, izdajnika i stranog plaćenika. Termin je, priznao je Kišjuhas, skovao Zoran Ćirjaković, a on se raširio po nacionalističkim umovima nacionalističke i konzervativne elite, da bi se najzad zalepio na internetu „kao smrad na majmuna”.

Ako je i „nepostojeći”, termin je ipak nešto postigao. Pre njega, svaki govor o kritičkoj opoziciji imao je problem sa ne baš jasnom granicom između rubnih delova prezira prema svojoj zajednici i kritičkog patriotizma, a i vlast je pre ovog termina linijom manjeg otpora mogla da svaku kritiku olako proglašavala odsustvom naklonosti prema državi. Pre njega, prezir i mržnja prema svojoj zajednici mogli su lakše da se predstave kritičkim patriotizmom.

U političkim teorijama nije smišljen algoritam koji bi mogao da se upotrebi za razlikovanje autošovinizma od kritičkog patriotizma. U dnevnim raspravama neki politički promislioci barataju „alatima” za prepoznavanje autošovinizma, koje prozapadni analitičari doživljavaju kao etikatiranje domaćih izdajnika, upakovano u pokušaje teoretisanja sa ciljem da se etiketa zalepi na prozapadnu opoziciju „kao smrad na majmuna”.

Nama je, zbilja, ostavljeno da na osnovu svoga shvatanja odgovornosti prema državi procenjujemo da li se u aktuelnoj kritici vlasti događa skliznuće u prezir i mržnju prema narodu koji takvu vlast bira. Mučenje građana blokadama puteva i radovanje svakoj novoj optužbi za genocidnost Srbije, na primer, ima elemente skliznuća u autošovinizam.

Mržnja prema vlasti neće preći u autošovinizam ako izostane mržnja prema građanima koji su tu vlast izabrali. Potrebno je, naime, mrzeti grešku koju su građani počinili birajući vlast, ali mržnja greške, avaj, zahteva elaboraciju sopstvene ideje i zahteva strpljivost i upornost kritike do redovnih izbora. A to je upravo ono što izaziva frustraciju prozapadne opozicije Srbije.

Da bi jedna ideja bila prihvaćena kod građana, ona mora da izvire iz težnji naroda. Umeće politike je, između ostalog, upravljanje težnjama naroda. Prozapadna opozicija Srbije, međutim, ne bavi se težnjama naroda već nametanjem sopstvenih težnji. Kako narod, da budemo precizni: njegova većina, ne sledi težnje lidera prozapadne opozicije Srbije, on biva proglašen krezavom i nazadnom miloševićevskom Srbijom, kojoj je najbolje ukrasti ličnu kartu uoči dana glasanja na izborima.