KROZ SREDNjI VEK KISTOM DAMIRA SAVIĆA, SLIKARA IZ SREMSKE MITROVICE

Živim ono što slikam

Od 2014. godine, kada se susreo sa viteškim udruženjem „Beli orlovi“, jedan deo svoje energije usmerio je na njihove aktivnosti i nije odustao do danas. To je postalo njegov sastavni deo života i inspiracija na platnu

Damir Savić kaže za sebe da je na prvom mestu slikar, ali ne samo to. Kako je duhom radoznao, tako se i njegov posao i hobiji preklapaju. Sebe opisuje i terminom, iskovanim u renesansi, univerzalni čovek, čime objašnjava svoj širok spektar interesovanja. Ipak, svim njegovim interesovanjima je zajedničko jedno – pripadaju periodu srednjeg veka. Od 2014. godine, kada se susreo sa viteškim udruženjem „Beli orlovi“, jedan deo svoje energije usmerio je na njihove aktivnosti i nije odustao do danas. To je postalo njegov sastavni deo života i inspiracija na platnu.
– Mnogi umetnici su potpuni posvećenici svom poslu, kao što je bio Mikelanđelo Buonaroti ili Leonardo da Vinči. Međutim, i kod Leonarda je primetno da se bavio i drugim stvarima, kao što su muzika i nauka. Za Mikelanđela je izračunato da je bio najbogatiji slikar ikada, ali on taj novac nije trošio, već je besomučno radio i radio. Isključivo se bavio slikanjem i vajarstvom. Ja sam ipak odrastao u drugo vreme, gde televizija ili internet pružaju šarenilo, koje više svesno ni neću da otklanjam. I onda kada slikam po šest sati, to bude sa pauzama. Sat do dva slikanja, pa usledi pauza sa prijateljima ili učenicima. Rasklonimo atelje, uzmemo trenažne mačeve, pa imamo pola sata treninga. Sledeći blok pauze, umesto mačeva, uzmemo luk i strelu. Treniramo na Hipodromu, Kazneno popravni zavod nam je izašao u susret i ustupio nam svoje terene za naše streličarstvo. U tim pauzama pravim i srednjevekovne oklope i druge delove opreme. Tako da je moj dan ispunjen po 16 sati dnevno, a čak i dok jedem, ja nešto radim. Ne praktikujem da obedujem za stolom, uvek je uz neku aktivnost, kao što je istraživanje tema na internetu, vezanih za srednji vek, opisuje nam svoj dan Damir Savić.
Trenutno ovaj umetnik stvara ciklus slika, koje nedostaju u istoriji srpskog slikarstva. Najpre se posvetio Kosovskom boju.
– Počeo sam da radim ciklus Kosovskog boja na inicijativu Žarka Dimića, direktora Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima. On je izrodio tu ideju da napravim ciklus slika koje nedostaju. Svu logistiku i faktografska istraživanja sprovode on i moji prijatelji, koji su arheolozi i istoričari, jer je tema obimna. Period pokriva čak deset vekova. Ja onda mogu da se posvetim isključivo slikanju, a pošto se bavim klasičnim realizmom, istorijske slike tretiram u klasičnom maniru i tu je vrlo teško raditi nešto napamet. Potrebni su mi bili modeli za vitezove iz Kosovskog boja, reći ću vam da samo verižnjače imaju po nekoliko desetina hiljada alki na sebi. Tragajući za modelima, došao sam do „Belih orlova“, društva iz Beograda, koje se sa istorijskog aspekta bavi kulturom i borilačkim veštinama iz perioda srednjeg veka. Postoji još sličnih viteških udruženja sa kojima odlično sarađujemo. To nije samo borba mačevima, već se izuzetno ozbiljno pristupa istoriji. Tako sam ušao u gnezdo „Belih orlova“ 2014. godine i u tu riznicu, punu mačeva i oklopa. Zaista sam se tada osećao kao dete. Nisam mogao da poverujem da uživo gledam opremu, koja je sva u upotrebi. Ja sam tu rekreativno, ali se ljudi zaista dvorukim sekirama nadmeću na događajima. Postoje čak i turniri na svetskom nivou. 2018. godine je i kod nas u Smederevu održano jubilarno deseto takmičenje, koje je proglašeno za najbolje posećeno i organizovano. 42 zemlje iz sveta je uzelo učešće, objašnjava Damir Savić.
Tražeći pogodne modele za svoje slike, Savić otkriva čari viteštva i to deli sa svojom publikom. U međuvremenu izučava kako da sačini sopstvenu vitešku opremu, od najsitnijeg detalja, sve do oklopa.
– Naši proizvođači mačeva su među najboljima u svetu. U društvu „Beli orlovi“ iako postoje kovači, više od polovine sopstvene opreme sam napravio sam. Prvu verižnjaču sam pravio sa svojim sinom. U sve segmente srednjeg veka sam zašao, sem u kuhinju, jer sam vegeterijanac, a i kada bih mogao, ukinuo bih hranu, da bih i to vreme iskoristio za neki rad. Daleko od toga da ne uživam u hrani, ali kao dete sam još rekao da jedva čekam da izmisle neku tabletu, koju popiješ i ne moraš da jedeš. Spavam inače osam sati, jer mi je toliko potrebno da bih se odmorio od brojnih dnevnih aktivnosti. Slikarstvo zahteva i intelektualni napor i fizički. Mada bih voleo i to da mogu da ukinem, kaže naš sagovornik.
Da su i ranije neki događaji, i interesovanja u manjem obimu, ukazivali na to da naš sagovornik ima afinitete prema periodu srednjeg veka, govori i činjenica da je godinama posedovao savremeni luk i strelu, ali retko ih je koristio. Do trenutka kada se susreo sa takozvanim istorijskim, a onda kaže, streličarstvo mu ulazi u krv.
– Postoje tri glavne podele streličarstva. Istorijsko, olimpijsko i lovno. Ti lukovi se razlikuju, naravno. U streličarstvo sam uplivao ranije, imao sam savremeni luk, ali ga nisam tako često koristio. Sticajem okolnosti mi je došao takozvani primitivni luk, odnosno istorijski u ruke. Kada je taj luk u pitanju, sve je na streličaru, kada treba da ga upotrebi. Akcenat je na ličnom osećaju. Tog trenutka mi je ušao u vene, a zavoleo sam onda i gvožđe. Sve je to krenulo od slikarstva, a i kada odlazimo na turnire, obavezno slikam. Spojio sam lepo sa korisnim, živim to što slikam i slikam to što živim, odnosno srednji vek, ističe Damir Savić.
Naš sagovornik trenutno radi na stvaranju preko 70 slika, ali ne zato što se bavi hiperprodukcijom, već kaže da nije bio među vrednim stvaraocima, do sada.
– Iako to zvuči kao hiperprodukcija, moram da objasnim, jer sam ja decenijama bio izuzetno lenj i neproduktivan slikar, te mi se nakupio „dug“ u slikama. Da se našalimo, neki prijatelji su stigli i da se razvedu, a da još uvek nisu dobili sliku za svadbeni poklon. Imam na desetine slika koje su pri kraju i stare su 30 godina. Neke su završene, trebalo bi da ih predam. Počeo sam aktivno da uvodim red, kaže Savić.

Planovi za naredni period su mu usmereni na Beč, gde ima dogovor sa jednom galerijom, da će za potrebe njihovih izložbi naslikati 40 slika.
– Do sada sam se bavio klasičnim realizmom, te me zovu „profesor Braun“, jer su moje slike u impresionističkom ili u baroknom stilu, odnosno sa mnogo tamnih umbri, to jest, braon boja. U Beču sam se priključio multimedijalnom projektu gde su uključeni konceptualni umetnici, apstraktni umetnici, kombinuju se vajarstvo, muzika, filmovi… Ja sam jedini realista kojeg su pozvali da se priključi, uz molbu da promenim kolorit, ali da zadržim svoj realistički pristup, zaključio je Savić.
Damir Savić svoje slikarsko umeće i veštine sticao je u Sremskoj Mitrovici, u ateljeu Dragana Martinovića. Obrazovanje je nastavio na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na više od 50 izložbi u Srbiji i inostranstvu.

Aleksandra Dražić