MALO IZOŠTRENO

Odlazak koji to nije

Aleksandar Vučić je prepustio drugome neposredno rukovođenje SNS-om, ali i objavio da će svoju partiju povesti sa sobom u „Narodni pokret za državu“, organizaciju idejno širu od SNS-a. Ne idem ja nigde, rekao je, i to je odjeknulo kao ispunjenje molitava većinske Srbije

U petak, poslednji u maju, održan je, u organizaciji vladajuće koalicije, narodni skup „Srbija nade”. Možda najmasovniji skup koji je ikada u Srbiji održan. Obilna i duga kiša učinila je da se rubni delovi skupa ometu i okrune, ali je i ono što je održalo monolitnost je verovatno prevazišlo sve mase viđene u našoj istoriji stranačkih skupova.

Mogla je vladajuća koalicija da pusti „Srbiju bez nasilja” da je okrune i otupe protivrečnosti njenih zahteva, da „narodnom” delu njene mase počne da biva nalagodno u društvu „stranačkog” dela, i da „stranački” deo postane jasnije vidljiv u nepopularnom poslu obaranja vlasti bez izbora. Mogla je, ali bi tom strpljivošću izostala poruka Zapadu. Naime, „Srbija nade” nije bio protivrečni protest jačeg protiv slabijeg, protest vlasti protiv opozicije, nije to bilo nesrazmerno pokazivanje moći nepopularnim liderima opozicije. Ovo je bio protest većinske Srbije protiv politike Zapada prema Srbiji. Može se reći i „protest Vučićevih pristalica” protiv Zapada, ali ako „Vučićeve pristalice” čine većinu građana Srbije oni moraju da se nazovu narodom.

Opoziciona štampa i regionalna, razume se, nazvala je skup kontramitingom, kako bi ga politički diskreditovala proglašenom sličnošću sa velikim i čuvenim skupom pristalica Slobodana Miloševića.

Mogli bi opozicioni i mediji u regionu da ga nazovu i malicioznije, ali to ništa ne bi promenilo u prirodi njegove poruke: da politika Aleksandra Vučića i dalje pomera granice popularnosti među građanima Srbije.

Naši prozapadni mediji i mediji u regionu Vučićev opis skupa kao najvećeg u istoriji Srbije stavljaju u navodnike. Time se nadmeno ograđuju od tvrdnje prodržavnih medija u Srbiji da je skup bio najveći, jer bi bez takvog ograđivanja morali da čuju mnenje većinske Srbije. Njihov osećaj teskobe u većini koja drukčije misli mnogo im je preči od iskazanog straha većine da će Srbija posrnuti pod pritiscima probuđenog nacizma Zapada.

Niko nema pravo da kaže da je srpska prozapadna opozicija pronacistička, božesačuvaj, ona samo želi da upravlja Srbijom umesto sadašnjeg upravljača. Ona samo silno želi da bude upravljač. Ona bi pristala i da brani ustavnu poziciju Kosova u Srbiji sve dok ga Zapad, korak po korak, ne osuvereni.

Jedan od lidera „Srbije protiv nasilja” u subotu pre podne uskliknuo je hvalu Gospodu što je sručio kišurinu na „Srbiju nade” i time pokazao da Mu nije mila, za razliku od mile Mu „Srbije protiv nasilja” koja po lepom prolećnom vremenu blokira Gazelu.

Mi, razume se, ne znamo božju semantiku pljuskova i grmljavine, ne znamo šta je Gospod hteo da kaže pljuskom po naprednjacima, ali smo sigurni da to ne zna ni nesrećni blagodarnik antivučićevskog pljuska. Tim pre što je u subotu, u isto doba dana, Gospod polio pljuskom i „Srbiju protiv nasilja”.

Naime, već sutradan, u subotu, srpska prozapadna opozicija nastavila je seriju skupova „Srbija protiv nasilja”, odbacijući tvrdnju vlasti o pokušaju političke kapitalizacije dvaju masovnih ubistava dece i mladih. Zahtevi su ostali isti: smena dvojice ministara odmah, ostavka izabrane i postavljanje prelazne vlade do izbora, smena Saveta REM-a, ukidanje nacionalnih frekvencija „Pinku“ i „Hepiju“, otvaranje informativnog programa RTS-a za opoziciju. Protestanti ovog puta nisu blokirali Gazelu, već su okružili zgradu RTS-a, u čijem su se programu svako malo oglašvali uživo preko reportera. Nezvanično, oko blokade Gazele nema konsenzusa među partijama organizatorima ovog „spontanog narodnog protesta”. Razume se, bošnjačka i hrvatska štampa opet ushićeno vidi kako se „rijeke prosvjednika slivaju ulicama Beograda” koje će sigurno odneti i Njega lično.

On lično  je sutradan po skupu „Srbija nade”, prepustio drugome neposredno rukovođenje SNS-om, ali i objavio da će povesti sa sobom SNS u „Narodni pokret za državu“, organizaciju idejno širu od SNS-a, koja se osniva na Vidovdan. Ne idem ja nigde, rekao je Vučić, i to je odjeknulo kao ispunjenje molitava većinske Srbije i najava opoziciji da će njegov politički kraj morati da izbori na izborima. O zahtevima „Srbije bez nasilja”, rekao je, spreman je da razgovara.

Ima li nade da se lideri dela opozicije koja protestuje odazovu Vučićevom pozivu na razgovor? Nema, ali ne zato što je Vučić svoj poziv propratio napomenom da misli „sve najgore o njima”, već zbog do besmisla maksimiranih zahteva.

Protestna opozicija se neće odazvati iz racionalnih razloga: ako imaš jedan mali cilj koji je neostvariv i jedan veliki cilj koji je takođe neostvariv, izabraćeš da ideš, za sve pare, velikom neostvarivom cilju. Dijaloga sa Vučićem neće biti.