INTERVJU: GLUMAC VLADIMIR BALAŠĆAK POVODOM DESETOGODIŠNjICE IZVOĐENjA PREDSTAVE „SREM NAŠA KUĆA“, KOMEDIJA S NOGU

Ljude je lako rasplakati, treba se oznojiti i nasmejati ih

Povodom Svetskog dana pozorišta 27. marta, Dana Pozorišta „Dobrica Milutinović“ i jubileja, deset godina izvođenja predstave „Srem naša kuća“, Mitrovčanima je dva dana zaredom Vladimir Balašćak izveo ovu „komediju s nogu“. Ova komedija u režiji Dragana Jovičića Jovića opisuje mentalitet ovdašnjeg naroda, gde su okupljeni različiti karakteri, osobine, dijalekti, naravi i navike.
Srem naša kuća postojao je pre nas, postoji u vremenu sadašnjem i postojaće posle nas. Srem je večan. On je moje utočište i inspiracija. Srem naša kuća smo svi mi. Ja sam sve to, samo zapisao, zabeležio i kroz godine pridodajem ili oduzimam kroz dramski tekst i glumačku igru oživljavam, evo već deceniju u predstavi „Srem naša kuća“ u režiji Dragana Jovičića Jovića. Vremena nikad nisu bila lagodna, a ja u svom poslu najviše volim da vidim osmeh na licima ljudi. Ljude je lako rasplakati, a dobro se treba potruditi i oznojiti, pa ih nasmejati, to već spada u umetnost, kaže glumac Vladimir Balašćak, na pitanje kako on vidi ovu komediju posle deset godina igranja.

M NOVINE: Kada je nastajala ova komedija, šta Vam je bio cilj da pokažete i da li smatrate da je tu poruku publika primila na pravi način?

VLADIMIR BALAŠĆAK: Osmeh na licu, ljudi u pozorištu i malo kritike negativnih osobina društva, kroz komičnu glumačku igru Rade Sremca. To sam želeo da pokažem, ali moj cilj je služba publici. Ja sam publici i dužnik i vojnik i sluga. I pokušavam i trudim se da joj dam najbolji deo sebe. Publika to oseti. Hemija između predstave „Srem naša kuća“, mene i publike, traje, evo, deceniju… Trajanje je najbolja ocena. To je više od puke igre i smeha, predstava je splet i skup vrlina i mana, smeha i suza, besa i psovke, dnevno-političkih aktivnosti, svih naših života koje živimo. Poput Nušićevih komedija, ova predstava nas oslikava, kakvi smo bili i kakvi ćemo biti i za stotinu godina. U srži našeg naroda, neke stvari se nikad neće promeniti. Kako je rekla čuvena glumica Ljubinka Bobić: „Nušić je ova zemlja“. U predstavi se prepliću borba, sreća , muka i tuga, psovka, bećarac, pesma, odnosi Sremaca i Sremaca, Sremaca i Bosanaca, Sremaca i Mačvana, te muško-ženskih odnosa i politike… Predstava je naš život i stvarnost, sublimisani i prikazani kroz komičnu glumačku igru. Ljudi to vole.

Da li ste nekada dobili negativnu kritiku, da li se neko naljutio ili smatrao da niste dobro predstavioli Sremce i ono oko njih?

Do mene nikad nije došao nijedan negativan komentar, jer naš narod voli šalu, vrcav je, spreman da je uputi i da je ponese na svojim plećima. Možda me olajavaju iza leđa, al’ šta ću… Da smo svi savršeni, ne bi bilo interesantno i bilo bi nam dosadno. Od premijere 2013. godine pa sve do danas, 2023. godine, odnosno do jubilarnog izvođenja, svaka predstava je za mene posebna, praznična, svečarska. Publika je zadovoljna, nasmejana, a bogami i zamišljena. Ljudi se zahvaljuju, zovu, ostavljaju mi znake pažnje, pišu mi na ceduljicama i društvenim mrežama lepe reči i nove teme koje bih mogao iskoristiti u nekim narednim izvođenjima. Postoje ljudi koji dolaze na nekoliko izvođenja, kažu da im je predstava svaki put drugačija…. Bilo je slučajeva da me publika zarazi svojim smehom, dešavalo se da me izbace iz koncentracije… I šta ću? Smejem se i ja skupa sa njima, pa hajd’ „Jovo nanovo“, nastavim gde sam stao. Publici dugujem posebnu zahvalnost i respekt, jer da nije nje , ne bi bilo ni Rade Sremca, niti mu supruge Lele Sremice gruntovne, niti bi oni toliko trajali i živeli. Publika je osnova, koja nas pokreće i čini ovu predstavu dugovečnom. Zbog te odanosti, za predstavu osećam veliku odgovornost. Ljudi su sve otuđeniji, a ja kad vidim punu salu publike, potvrđujem sebi da u pozorištu nema otuđenosti niti granice.

Šta smatrate da je za Sremca autentično, što ste i prikazali u predstavi?

Sremci su posebna fela ljudi. Vrcavi, veseli, prgavi, zapredeni, besni, pogotovo kad ogladne. Nekad neće ni kako oni hoće. A tek Sremice… Al’ to ćemo drugom prilikom. Vole da se „natkuruju“ sa Bosancima, Mačvanima, a najviše sami sa sobom. Kod lika Rade Sremca su te podele izražene. Ja lično ne priznajem nikakve podele niti ih volim. Svi smo mi ljudi sa vrlinama i manama, grizemo život kako umemo i znamo, a predstava je tu da nam ulepša život, a pozorište da nam bude sklonište od svakodnevice. Dajem jednu napomenu. Radu Sremca nikako ne stavljati i upotrebljavati rame uz rame sa političarima, jer to dovodi do kontraindikacija, badava im, gde god se on pojavi sa svircima i muzikantima ukrašće im šou, sprovodeći svoju „sremačku kampanju“ sa svojom sremačkom bećarskom rapsodijom. A šta će i oni s njim, ne preostaje im ništa drugo, nego da ga na kraju zavole. Otac ga njegov pusti, lajavi, sremački… Šala je tu da prebijemo krizu. Pozorišna umetnost je efemerna, prolazna… Kad se spusti zavesa, ostaje tama, sve je gotovo ili možda tek onda sve počinje i taloži se u nama. Svaka predstava je kao kamen u cipelici, koji ne može promeniti svet, ali može da žulja i opominje i tera na to da ovaj svet može i mora biti bolji. Zato osmeh na lice, sutra je novi dan i nova predstava. Dok je ljudi biće i pozorišta. Zbog toga, zaklinjem se i obećavam: Igraću „Srem naša kuća“ dokle god me noge nose, sa štapom ako treba, dok ima daha u meni. Do novih jubileja. Živelo pozorište!

Reč o reditelju

Iako je on sam tvorac, Vladimir Balašćak navodi reditelja Dragana Jovičića Jovića kao glavnog „krivca“ za rađanje predstave „Srem naša kuća“.
– To je na prvom mestu moj prijatelj, zatim učitelj, s vremena na vreme i mučitelj, reditelj predstave Dragan Jovičić Jović, naš pozorišni trudbenik i pozorišni poslenik sa velikom estetikom, koji je udahnuo život u predstavu i dao joj krila za opstanak i trajanje. Bez njega bi to sve ostalo mrtvo slovo na papiru… Davno me je pročitao kao knjigu i dobro zna da je Rada Sremac i moj Ričard Treći i Hamlet i Kralj Lir, zaključio je Balašćak.

Aleksandra Dražić