KONjIČKI KLUB „SREM“ I MITROVAČKI KAZNENO-POPRAVNI ZAVOD VEĆ SEDMU GODINU USPEŠNO ODRŽAVAJU OBNOVLjENU ŠKOLU JAHANjA

Ljubav prema konjima i jahanju koja ostaje za ceo život

Škola jahanja bila je popularna zanimacija mladih Mitrovčana, naročito od kraja osamdesetih godina a nadležni u Kazneno – popravnom zavodu Sremska Mitrovica pobrinuli su se da ova rekreativna gradska tradicija ponovo zaživi. Najpre je 2015. godine oformljen današnji Konjički klub „Srem“ a godinu dana kasnije, na inicijativu upravnika Aleksandra Alimpića koji je okupio grupu entuzijasta, stvoreni su uslovi za obnavljanje škole jahanja. Funkcionisanje konjičkog kluba i škole nezamislivo je bez stručnog i trenerskog kadra, odnosno resursa i ergele Kazneno – popravnog zavoda kome je povereno i staranje nad gradskim hipodromom. Ovaj sportski objekat ranijih godina bio je daleko od svoje prvobitne namene. Njegov travnati tepih danas je perfektno „ošišan“. Sređeni su pristup i tribine a u širem krugu „zavoda“ obnovljena je konjska štala. Podignute su adekvatne hale a u srcu hipodromskog kompleksa nalazi se, po mnogima najlepša mitrovačka kafe bašta na otvorenom. Opredeljenje i namera ljudi iz KPZ-a podsetili su Mitrovčane na stara dobra vremena konjičkog sporta u njihovom gradu. Pune tribine hipodroma na bilo kojoj konjičkoj manifestaciji postale su redovna pojava. Bilo je proteklih godina mnogo fijakerijada, galopskih trka, humanitarnih akcija i promocija jahačkog umeća u režiji konjičkog kluba. Prvi čovek mitrovačkog „Srema“ je direktor zavodske ekonomije i ergele „Proleće“ Vladimir Vukotić. U školi jahanja danas je šezdesetak klinaca koji rade pod nadzorom licenciranih trenera Radoslava Lazanskog i Marka Sivca. Jahanje je sport koji pored posvećenosti i ljubavi traži i neophodnu dozu hrabrosti i avanturizma, zbog čega interesantno zvuči podatak da mitrovačku školu jahanja pohađa neuporedivo veći broj devojčica u odnosu na dečake. Po krajnje prilagođenim cenama za ovu – u principu skupu sportsku disciplinu, članovi kluba treniraju svakog vikenda.

U razgovoru sa Marijanom Trnić, menadžerkom Konjičkog kluba zaduženom za odnose sa javnošću i organizaciju događaja na hipodromu koja je zaposlena u mitrovačkom KPZ – dolazimo do manje poznatih detalja o radu kluba i konjičkom jahanju kao veštini. Maja je i sama i jedna od prvih učenica te „stare škole“ s kraja osamdesetih godina. Jahačka obuka, pre nepunih sedam godina počela je na svega dva posebno dresirana konja a trenutno je na raspolaganju oko 13 trenažnih grla. Među njima je i nekoliko ponija sa zadatkom da klincima u školi pruže dodatne trenutke uživanja. Ergela „Proleće“ koja nije prekidala tradiciju uzgoja konja raspolaže sa pedesetak kvalitetnih grla a njihova uloga je važna i u procesima resocijalizacije osuđenih lica. U klubu su – kaže Marijana, ponosni i na sjajnu generaciju od šest devojaka koju su izveli u proteklih sedam godina. „Na glavi kaciga a dizgine u rukama“ – za njih je to ne samo hobi, već ljubav za ceo život.

TRENER MARKO SIVAC:

Konj traži osobe od autoriteta

„Kapedomska“ ergela viševekovne tradicije imala je davnih godina kvalitetne trkačke konje – punokrvne „Engleze“. Danas graciozni lipicaneri zadovoljavaju potrebe terenskog jahanja a pogodni su za dresurno jahanje. Jedno vreme, tokom tih osamdesetih godina članovi škole jahanja na mitrovačkom hipodromu imali su sreće da ih vodi tadašnji balkanski prvak u konjskim trkama sa preponama, Sreten Projević – Proja. To je bilo vreme kad su takmičari iz najvećeg sremskog grada učestvovali na trkama širom zemlje. Marko Sivac je „mlada snaga“ i jedan od današnjih trenera „Srema“. Sa kolegom Lazanskim Marko insistira da polaznici škole jahanja provedu kvalitetno, što je moguće duže vreme sa konjima, učeći šta je ova životinja i koje su njene potrebe. Ljubav mitrovačke dece prema ovim životinjama najbolje se ogleda u činjenici da „jedva“ odlaze sa treninga. Uglavnom traže da sa svojim ljubimcima ostanu „makar još pet minuta“. Neretko, na treningu se pojave i dva sata ranije. Marko kaže da je prioritet u radu sa decom briga o njihovoj bezbednosti, jer klinci često ne znaju za strah a oprez je uvek neophodan, naročito u radu sa konjima koji su fizički gabaritne i teške životinje ali i osetljiva živa bića koja su u trenutku sklona iznenadnom begu, strahu ili činjenju naglih pokreta. Zbog toga najmlađi polaznici jašu najpre u hali i kontrolisanim uslovima a tek kad postanu iskusniji prelaze na terensko jahanje koje je, naročito sada – u jesenjim i zimskim mesecima vrlo zahtevno – konji se u zatvorenom prostoru manje umaraju i snažniji su, pa se od jahača zahteva veća veština u njihovom „obuzdavanju“.

– Najvažnija stvar o kojoj jahač mora da vodi računa kad je na konju jeste uspostavljanje ravnoteže tela. U najvećoj meri oslonac je na nogama. Ovo je pored plivanja jedini sport u kome angažujete sve mišiće. Neki ljudi pogrešno misle – „pa šta je tu teško kad sediš…“. Voleo bih da pokušaju makar petnaestak minuta da izdrže u položaju jahača i uvere se kako svaki mišić ozbiljno „radi“, kaže trener Sivac.

Sa nama je podelio iskustvo pojedinih prvih susreta sa konjima. Ono je u mnogo čemu slično Majinom, jer se dešavalo da isti konj bude potpuno poslušan drugim jahačima na koje je navikao a na komandu nepoznate osobe uopšte ne reaguje. Poenta je, kaže baš u toj pametnoj konjskoj prirodi i neverovatnoj sposobnosti ovih životinja da „skeniraju“ – osete i procene potencijalnog jahača, ponekad pokušavajući, baš kao i ljudi, a naročito deca – da nametnu ono što im je volja. Konji, po Markovim rečima, ne traže samo tehnički dobre i prijateljski nastrojene jahače već i osobe od autoriteta.

U gradski konjički klub, iz bezbednosnih razloga primaju se dečaci i devojčice uzrasta od 9 godina. Gornja granica za jahačku obuku gotovo da ne postoji. Svi zaljubljenici u konje ovde su dobrodošli. Trening sezona aktuelna je tokom većeg dela godine, izuzev dana oko Nove Godine i Božića. Tada mitrovački konjanici, ulepšavajući božićne praznike tradicionalno jašu ulicama grada. Posebnost jahačkog izazova možda je u činjenici da ovde uspeh ne zavisi od umešnosti baratanja sportskim rekvizitima, već je bitna interakcija sa konjem kao živim bićem. Bez nje svakako nema lepote i uživanja u jahanju.

– Sećam se svojih prvih jahačkih dana i to me asocira na neke lepe trenutke iz detinjstva, na druženje sa konjima i prijateljstva koja se u ovom sportu stvaraju za ceo život. Nešto slično doživljavala sam gledajući svoju ćerku Enu koja je jedna od najuspešnijih devojaka našeg kluba. Toliko je zavolela jahački sport da je u njemu kao trener volonter ostala do današnjih dana. Kao roditelj, propratila sam skoro svaki njen trening, „preživljavajući“ sva Enina jahačka iskustva. Ponekad sam i strepela posmatrajući njenu hrabrost na konju, jer moram reći da je ovo sport koji pored lepote nosi i izvesne rizike. Uvek volim da naglasim tu posebnost i lepotu jahanja a ona se dostiže dobrim upoznavanjem i poverenjem između jahača i konja. Pored praktičnog jahačkog znanja ovde ima dosta psihologije i emocija. Obostrano prilagođavanje ne može se postići za kratko vreme. Jahanje je višestruko korisna veština. Svaki jahač se na treningu prilično „potroši“. Posle svega pola sata jahanja uglavnom ispod kacige „lije“ znoj. Njihova tela u jahačkom položaju na konju zauzimaju sličan položaj stavu skijaša. Taj položaj i pokreti tela moraju se prilagoditi prirodnim pokretima konja. Većina ljudi i ne zna koliko je spretnosti, snage i koncentracije potrebno u ovom sportu, kaže Marijana Trnić priznajući da je i sama dugo vremena oprezno prilazila svom omiljenom grlu iz mitrovačke ergele, sve dok se popularni „Migan“ nije odobrovoljio i prihvatio novog jahača.

Konjički sport u početnoj fazi svog razvoja bio je privilegija plemstva i srednjovekovnih vitezova. Dresurni treninzi konja i perfektne jahačke figure graniče se sa umetnošću a prizori gracioznih jahača i jahačica odavno su prepoznatljivi foto motivi. Govoreći o želji i opredeljenju da ova priča u Mitrovici ne doživi novi prekid, Marijana Trnić insistira na jednoj osobenosti „Srema“ u donosu na druge klubove. Ta posebnost „privukla“ je klupsko članstvo iz drugih sredina, uključujući i sam Beograd.

– Osmislili smo takvu formu treninga i odnosa prema konjima da jahačima omogućimo stvaranje i negovanje te obostrane povezanosti sa konjima o kojoj smo prethodno govorili. U mnogim klubovima jednostavno odradite planirani jednočasovni trening i idete kući. Naši članovi uvek su u prilici da sa konjima rade dobar deo dana, od jutarnjih časova – da im priđu, nahrane ih, istimare, očiste štalu i osedlaju ih. Jahačka grla postaju njihovi ljubimci. Dobar i iskusan jahač čim priđe konju može da prepozna njegovo unutrašnje stanje. Konji su živa bića i poput ljudi mogu da imaju „loš dan“, da iz nekog razloga budu rastrojeni, uplašeni ili da imaju neku nelagodu i bol. Čim stane na uzengiju i popne se na konja, po pokretima njegovih ušiju, jahač će znati šta od konja može očekivati. To mu da daje priliku da se na pravi način pripremi i postavi prema ovoj životinji kaže Marijana dodajući da su konji ne samo moćne i plemenite već i pametne životinje.

D. Mostarlić