MALO IZOŠTRENO

Između dveju suprotstavljenih nada

Među nama verovatno nema toga koji se nije zapitao da li ispravno promišlja i oseća o ukrajinskoj krizi, da li je normalno biti Srbin a navijati protiv Rusije i da li je normalno biti Srbin u „civilizovanom delu sveta” a navijati za Rusiju, za pobedu agresije nad pravom? Rusko – zapadnjački rat u Ukrajini ili ruska invazija na Ukrajinu ili ruska specijalna vojna intervencija – kako god ovu krizu nazvali prema svome razumevanju i osećajima – nije samo muka državnog vođstva Srbije: problem se spustio na dušu, a bogami i na leđa, svakog građanina.

Biti Srbin znači znati ko nas je okupirao u Prvom svetskom ratu i unazadio nas stradanjem polovine muškog stanovništva, ko nas je okupirao u Drugom svetskom ratu, ko nas je bombardovao 1999. i zatrovao nas osiromašenim uranijumom. Znači znati da su to uradili isti oni koji su u dva velika združena vojna pohoda pokušali da unište Rusiju. Zato ova vrsta Srba misli da nije normalno da se deo Srba detinjasto raduje najavama Zapada da je blizu potpuna propast Rusije, nije normalno da aplaudira miniranju Severnog toka i Krimskog mosta i uz to imati u živom sećanju novosadske mostove kako leže u Dunavu.

Ako je u početku ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini i bilo prostora da se pobunimo protiv narušavanja suvereniteta nezavisne Ukrajine, ako nismo mogli da uvažimo ruske strahove od stvaranja Antirusije od države koju je Rusija stvorila, i rusku brigu za životno ugrožene sunarodnike u Ukrajini neofašističke ideologije, sada je većini Srba potpuno jasno da su ruski strahovi bili opravdani.

Kao što današnja Hrvatska, nakon progona konstitutivnog dela svog naroda srpske pripadnosti, neskriveno stvara svoj identitet Antisrbije i potvrđuje opravdanost tamošnje srpske pobune 1991. godine, tako i ukrajinska vlast sa zapenušanim antirusizmom potvrđuje opravdanost pobune naroda na teritorijama naseljenim Rusima.

Biti Srbin, međutim, znači  i imati opravdanje za bombardovanje Srbije 1999. godine i za zahteve Zapada da se prizna Kosovo. Legitimno je biti Srbin i biti na strani Zapada, a protiv Rusije. O, to je čak i znak otmenosti, znak pripadnosti svetu uređenom po međunarodnom pravu, iako je ono već dokazano bombardovanjem Srbije osiromašenim uranijumom i oduzimanjem dela njene teritorije.

Većina od osamdeset posto Srba koji imaju razumevanje prema ruskoj poziciji nema nikakvo pravo da manjinu koja ne deli njihova uverenja žigoše disfamirajućim pridevima.

Istorija je zabeležila da su Srbi verovatno u današnjoj srazmeri bili podeljeni između zapadnjačke koalicije, da izbegnemo njeno imenovanje po tragično slavnom nemačkom kaplaru, i Sovjetskog saveza pred početak Drugog svetskog rata. I tada je svet bio sukobljen između „slobodnog Zapada” i komunističkog Istoka. Sada su Zapad i Istok ponovo sa oružjem stali jedan naspram drugog, i opet je Zapad uzeo divno ime koalicije slobode, a Istoku dodelio ime mračne diktature i kulta ličnosti. Većina Srba misli da su imena neprikladno podeljena i da je sloboda na volšeban našin promenila stranu, ali ima i onih Srba koji ne misle tako.

Da li su Srbi razumni ako razumeju Rusiju i nadaju se da će pritisak na Srbiju biti manji ako Rusija pobedi? Razume se da jesu iako im očekivanja ne moraju da budu osnovana.

Da li su razumni Srbi koji osuđuju Rusiju i raduju se obećanjima njenog nestanka kao super – države? Razume se da jesu, ali ni njihova očekivanja nisu ništa bolje osnovana.

Štaviše, sve je na svome mestu, čak i sa slično izabranim imenima.

Da, zvuči zlokobno i izgleda sumorno. Većina je zabrinuta i spremna da plati po neizvesno visokoj ceni ako se pokaže da je u zabludi. Manjina je zabrinuta što će Srbija zbog pomračene svesti većine platiti skupo njenu zabludu.

Utešno je, međutim, što Srbija ipak ima deo naroda koji će Zapadnjake dočekati sa cvećem i što će se založiti da krivica većine, zbog olakšavajuće okolnosti pomračenja uma, bude manja nego što bi bila da nije razumne manjine. Razumna manjina će se svakako založiti kod Zapadnjaka da neki od nas budu po… milovani, kao što bi se i milosrdna većina založila za njih.

U celini uzev, što bi rekao Pašić ratne 1915, spasa nam nema, propasti nećemo.