MALO IZOŠTRENO

Borkinje će morati da sačekaju

Kakvo stvari sada stoje, Zakon o rodnoj ravnopravnosti, usvojen prošle godine, svojim članom 37. ogrešio se o Zakon o upotrebi srpskog jezika i zaštiti ćiriličnog pisma, usvojen iste godine. Neki, međutim, misle suprotno, odnosno da se zakon ovde pomenut na drugom mestu ogrešio o član 37. zakona ovde pomenutog na prvom mestu. Oba zakona usvojila je ista vlada iste godine, ali je pitanje političke neusaglašenosti između ministarstava koja predlažu zakone i ukupne nesmotrenosti pri izglasavanju zakona u vladi i potom u srpskom parlamentu tema za neku drugu priliku.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti, naime, obavezao je srpsko školstvo na „korišćenje rodno osetljivog jezika, odnosno jezika koji je u skladu sa gramatičkim rodom, u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno – vaspitnog rada“, a Zakon o upotrebi srpskog jezika i zaštiti ćiriličnog pisma obavezao je isto to školstvo na „zaštitu srpskog jezika i ćiriličkog pisma i prenošenje budućim generacijama u izvornom obliku i na zaštitu srpskog jezika od uticaja ideoloških i političkih pokreta na njegovu standardizaciju“. Ovaj Zakon o upotrebi srpskog jezika i zaštiti ćirilice je, uz to, zabranio politički marketing na srpskom jeziku koji je u osnovi projekta „rodno osetljivog jezika” iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta Radivoje Stojković izjavio je da nije bilo ni minimalnog neslaganja relevantnih institucija o srpskom jeziku kao prirodno rodno osetljivom. I Matica srpska, i Odbor za standardizaciju srpskog jezika, i svih šest srbističkih katedri u Srbiji vide u projektu „rodno osetljivog jezika“ feminističko ideološko nasilje pokrenuto spolja u cilju promena kulturnog identiteta srpskog naroda.

Nacionalni prosvetni savet odlučio je da se nastavni materijali za predškolski, osnovnoškolski i srednjoškolski uzrast ne štampaju u skladu za zahtevima Zakona o rodnoj ravnopravnosti, jer je Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, pod pritiskom srbističkih katedri, povukao svoj predlog o rodno osetljivom jeziku u udžbenicima, diplomama i ostalim dokumentima. Iako je Zakon o rodnoj ravnopravnosti obavezao školstvo da od početka 2024. godine implemntira u udžbenike „rodno osetljiv jezik“, prema naročitom priručniku izdatom u nevladinom sektoru, to je sada nemoguće da se sprovede osim u slučaju da Srbija uđe u Evropsku uniju 2023. umesto verovatnije 2093. godine. Stručnjakinje, pilotice, borkinje, vodičkinje i vojnikinje moraće da sačekaju da prirodno urastu u jezik kao što se urasle profesorke, konobarice, doktorke, učiteljice, putnice i ministarke.

I u pripremama Zakona o rodnoj ravnopravnosti, i po njegovom usvajanju, srbisti sa svih katedri govorili su isto što i danas, ali ih u nadležnom ministarstvu nisu hteli da čuju. Iz stava Brankice Janković, poverenice za zaštitu ravnopravnosti, vidi se i zašto: „rodno osetljiv jezik“ za kojih su nevladine organizacije pripremile navedeni priručnik potpuno zaobilazeći celokupnu srbistiku, zahteva se u poglavlju 23. iz pristupnih pregovora sa EU. „Razumem da postoje otpori, uvek kada dođe nešto spolja doživljava se da je nešto nametnuto. Ja ne bih rekla da je nametnuto“, izjavila je poverenica u januaru ove godine. Ostajući dužna da pojasni: ako to spolja nije nametnuto, ko ga je onda pozvao?

Poverenica je istom prilikom izjavila da „koliko mi oblikujemo jezik, toliko i jezik oblikuje nas“, čime je priznala da se kroz ovo ideološko preoblikovanje jezika ide na preoblikovanje nas samih.

Srbisti ženskog pola uzalud su se upinjali da skrenu pažnju da su borkinje za „rodno osetljiv jezik“ uzele sebi pravo da zastupaju celu žensku populaciju Srbije, iako ih žensko biračko telo nije demokratskim putem ovlastilo za zastupanje. Sveobuhvatni programi političkih partija u Srbiji, kroz pomodne ženske sekcije, prigrlio je i borkinje, bez njihovog ozbiljnijeg uporišta u ženskom biračkom telu, ne računajući da će one doprineti akcijama protiv sopstvene kulture.

Ovaj mali uspeh srbista u odbrani prirodne rodne osetljivosti srpskog jezika, ne okamenjene jednom za svagda u sada zatečenoj meri već sklone prirodnim jezičkim procesima kroz koji su prošle doktorke, kuvarice, profesorke, ratnice, putnice i mnoge druge, ne može se nazvati pobedom nad započetim procesom protiv srpskog jezika kakvog poznajemo i na kome učimo, molimo se, dogovaramo se, pišemo knjige, tumačimo prošlost i proričemo sutrašnjicu.

Do pobede je još veoma daleko, najmanje koliko je daleko vraćanje izdavanja udžbenika srpskim izdavačkim kućama, a ono je daleko. Daleko je koliko je daleko popravljanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti, a ono je daleko. Daleko je koliko je daleko odbacivanje snishodljivosti pred europskim komesarima zarad oce o „posvećenosti promenama“, a ono je veoma, veoma daleko.