INTERVJU: ANĐELKO ANUŠIĆ, DOBITNIK KOČIĆEVE NAGRADE

Kočić bi danas dopisao Jauke sa Zmijanja

„Kočićeva nagrada“, koja se dodeljuje za doprinos srpskoj pisanoj reči u Kočićevom slobodarskom duhu, ove godine ja na Kočićevom zboru 28. avgusta uručena Anđelku Anušiću, pesniku, proznom piscu, esejisti, književnom kritičaru i publicisti. U obrazloženju žirija (prof. dr Duško Pevulja, Jovanka Stojčinović Nikolić i Predrag Bjelošević) rečeno je između ostalog da „Anđelko Anušić prikazuje sudbinu krajiških Srba od uspostavljanja Vojne Granice pa do našeg vremena. Pisac izvanredno poznaje i dubinski sagledava istorijsku patnju svoga naroda, ali i njegov neuporedivi vitalizam u prirodnim nastojanjima da se biološki održi. Upućen u bogatu literaturu posvećenu Vojnoj Krajini, Anušić poznaje i njenu kulturnu i književnu baštinu, a kao dete tog prostora i višeslojno usmeno nasleđe. Reč je o piscu koji tom tematskom opsesivnošću spasava čast srpske literature, u kojoj je stradanje naših sunarodnika ostalo tragedija bez katarze.“

„Kočićeva nagrada“ bila je povod za razgovor sa Anđelkom Anušićem, o granicama kao sudbini srpskog naroda, o svevremenoj temi zla koja se provlači kroz gotovo sva Anušićeva dela, o jeziku kao uslovu opstanka jednog naroda, a naročito o Petru Kočiću, kojeg Anušić, kao i Branka Ćopića, ne doživljava samo kao znamenitog prethodnika već kao duhovnu svojtu.

M NOVINE: Na početku čestitamo Vam Kočićevu nagradu i zahvaljujem na vremenu i pažnji koje ste izdvojili za intervju nedeljniku „Mitrovačke novine“. Građu za svoja književna dela pronalazite u istorijskom, antropološkom i kulturnom jezgru Srba Krajišnika – Vojnih graničara. Zašto se o njihovoj sudbini ranije malo znalo i pisalo? Gde smo danas, na kojoj granici i na čijoj straži?

ANĐELKO ANUŠIĆ: Oni koji su znali ponešto o Vojnim graničarima – Srbima Krajišnicima – znali su. I pisali o tome. Kao što je bilo i onih, ali u daleko manjem broju, koji su čitali ono što je o njima bilo pečatano. Kao u svemu uvek što je, kad je reč o našem odnosu prema istoriji i njenim priključenijima. Uzroci su mnogobrojni zašto se o njima nije šire, podrobnije i na vreme znalo. Nije se učilo u srpskom nastavno – prosvetnom programu, kao što se to ni danas ne čini, naprotiv, uslovno izuzimajući pojedine katedre istorijskih nauka. Da se na vreme za njih saznalo, i spoznala njihova golema hrišćanska, demografska, kulturološka, ekonomska, vojnička i slobodarska žrtva koju si prineli na oltar evropske civilizacije, možda ne bi bilo one pogromaške Kolone avgusta 1995. godine. I možda bi geopolitička konfiguracija onoga što se do juče zvalo Brozova Jugoslavija, a danas netačno, patvorački, samounižavajuće i okljaštareno – Zapadni Balkan – izgledala sasvim drugačije. Dakle, ključni uzroci za sve ovo leže na stranim okupatorima, starim našim dušmanima, ali dobrim delom i na našem nemaru i poslovičnom odsustvu za integralnu percepciju, pisanu i pragmatičnu, svakidašnju i eshatološku, celine našeg naroda. Danas smo opet na onoj tvrdoj, staroj granici, premda se ledenik dojučerašnjeg geopolitičkog suprematizma ubrzano otapa! Na granici smo regionalne političke giljotine! I što je najžalosnije, na granici našeg poroznog jedinstva, površne sabornosti, neucelinjene religioznosti, razrokih strančarenja, stranih interesa, liderskog egoizma i eskapizma koji graniče sa egzorcizmom, inoveračkih mutivoda, i opet našeg nedovoljnog (međusobnog) kulturološkog poznavanja i samoprožimanja. A što se tiče straže – valjda smo, konačno, na straži krova pod kojim živimo. I sve mi se čini, na mrtvoj straži, da se ne zaboravi!

Čitajući Vaše romane i pripovetke, nailazimo na rodoslove Sužnjevića, Macanovića, Grmuša, Grujića, Jankovića, Smiljanića, Puškara, Paspalja, Pjevalica, Trkulja, Čičića itd… koji su pokolenjima Krajišnici, Suvomeđaši, Dubičani, Kosovari, Gradinaši, Dinarci, Banijci, Kordunaši, Kninjani… Iz kojih izvora ste spoznavali njihovo poreklo i porodične istorije? Šta deli i spaja Anušića istraživača i Anušića pripovedača?

– Sva ta prezimena, i toposi, su stvarni; oni su do juče živo pulsirali u pradedovskom gruntu, katastarskoj čestici, kao što i dalje postoje u mojim knjigama. Ali i u Nebeskom imenoslovu, jer ono što je jednom imenovano pod Božjom kapom – ne nestaje, ne potire se, uprkos svemu. Većinu od njih sam lično poznavao, kao i njihove rodoslove; druge sam istraživao, proučavao. Mnogi od njih već u svome imenu i prezimenu, ili u toponimu, nose, po Promisli, obrazac svog stradalničkog etosa i patosa. Ovoga pisca i onoga istraživača ne deli ništa! To je jedna neslivena, nerazdeljiva ličnost koja stvarnost, živi život i istoriju, čita na nesvakidašnji, neovdašnji način koji ponekad ozdravljujuće boli!

Biografija

Anđelko Anušić, rođen 1953. godine, u Gradini, Suva Međa, na tromeđi Bosanske Krajine, Banije i Korduna. Živi u Novom Sadu. Književnik, esejista, književni kritičar, antologičar, publicista. Piše poeziju, pripovetke, romane, eseje, priredio dve pesničke antologije. Autor 18 zbirki pesama, osam knjiga pripovetki, šest romana, dve knjige eseja, monodrame Kolona, i brojnih publicističkih tekstova. Zastupljen u lek tiri Republike Srpske. Prevođen na engleski, francuski, ruski, bugarski i makedonski jezik.

Dobitnik brojnih književnih nagrada, između ostalih: Pečat varoši sremskokarlovačke, Stražilovo, Brankova nagrada, Nagrada Sava Mrkalj, Nagrada Braća Micić, Međunarodna nagrada Šušnjar, Stanko Rakita, Nagrada Udruženja književnika Republike Srpske, Zlatna sova, Gordana Todorović, Svetozar Ćorović, Nagrada Branko Ćopić, Andrićeva nagrada i Kočićeva nagrada.

Jedna od dominanti u Vašim književnim delima je svevremena tema zla, zločina i svekolikog ljudskog stradanja, o kojima govorite kroz pojedinačne ljudske sudbine i kroz kolektiv. Kažite nam nešto više o tome.

– Zlo je takmac dobru, njegov točak! Moji brojni junaci nose u sebi univerzalnost opšteg biblijskog stradanja, od praoca Adama pa naovamo, gde je oduvek na meti bilo ono što čoveka čini Božjim bićem. Tumači mojih književnih dela nisu to dovoljno uočili. Naš narod već čitav milenijum skoljavalo je, i nije prestalo, inoveračko zlo koje je počesto podupirano od strane onog domaćeg zla, sa našeg ognjišta, a koje je i najopakije, najpogubnije. Setite se kako o tome pevaju i pišu oci i očevi naše poezije i proze Sveti Sava, srednjovekovna naša poezija, Njegoš, pa narodni pevači. Pa potom Golootočki mučenici Veles Perić, Marko Vranješević, Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić, kao i oni koji nisu odveć mirisali Plavu i Belu narodnu ljubičicu, kao Branko Ćopić, Mladen Oljača, Vojislav Lubarda, Ivan Ivanović (roman Crveni kralj!), Jovan Radulović, Đuro Damjanović, Branislav Petrović, Rastko Zakić, Gojko Đogo, i još poneko.

Ko su junaci Vaših pripovedaka i romana? Šta im je zajedničko? Sa čim se sve susreću i sukobljavaju? Kakve je prirode ta borba i kakav joj je ishod?

– To su mahom likovi iz korpusa zapadnih Srba od mora do Save, Petrove gore i Žumberka, u dolinama reka Une, Vrbasa, Drine, Bosne, Miljacke, Trebišnjice i Neretve. Zajednički su im stari dušmani, otrovni katolicizam i islamski fundamentalizam koji traju vekovima. Na udaru njihovih zatirača su tri osnovna obeležja našeg srpskog čoveka, tamo gde god on živi: ime, vera, jezik. Potom se strele odapinju na njegovu baštinu, pradedovinu, kuću, grunt. I njegov goli život, na početku i kraju! Ishod te borbe vidi se danas svuda oko nas, ko hoće i ume da vidi, po selištima, kućištima i crkvištima, pustolinama i ledinama, i pogotovo o Zadušnicama na našim zašuštenim i devastiranim grobljima, od Knina, Rijeke i Zadra do Gline, Topuskog, Vojnića i Karlovca, preko Siska, Zagreba, Ivanić grada, Križevaca do Bjelovara, od Đakovice, Prištine, Prizrena, Vučitrna, Deviča, Velike Hoče, do Bosanske Krupe, Suve međe, Velike Kladuše. Jajca, Travnika, Zenice, Mostara, Stoca, Foče…Ponešto od starog, starostavnog sjaja, veličine i moći, kao i tragike mojih junaka, Krajišnika, Graničara, kako predaka tako i njihovih potomaka, savremenika, razvejanih po svetu – ostalo je, uzdam se, u mojim knjigama. Ukoliko se sa našom posrnulom, udešenom civilizacijom ne desi kao sa Aleksandrijskom bibliotekom. Ali, i iza ove čuvene biblioteke pretekle su neke važne knjige. Duhovni pelceri.

Posebnu vrednost predstavlja Vaš pesnički jezik. Gde je njegov koren? Kolika je snaga jezika? Kako se danas odnosimo prema maternjem, srpskom jeziku i šta činimo za njegovu budućnost?

– Koren našeg jezika, pa i moga, naravno, nalazi se u našem narodu, u narodnom usmenom stvaralaštvu, dabome, i u našoj bogatoj književnoj tradiciji. Moglo bi se možda odgovoriti da je snaga jezika onolika kolika je i duhovna, biološka i materijalna snaga jednog naroda. E, sad, pošto je naš narod od pamtiveka tlačen i potkradan otvoreno, brutalno, proskitan kao malo koji na svetu, kao i s obzirom na to da se nad njim neprestano vrše razni eksperimenti u režiji svetskih i domaćih đavoljih laboranata – možda bi bilo pravilnije, ali ne i sasvim pravedno, odgovoriti da je jezik našega naroda, njegovo ukupno usmeno jezičko blago – veće i od njega samoga, jer ga je sačuvalo da opstane i ostane uspravan, spasilo mu je pamćenje i sećanje, bez čega je svaki čovek nepotpun, nedovršen, neobožen čovek, i kao takav lak plen beslovesnoj svetskoj hordi koja maršira kobajagi levom, a u stvarnosti grede ka desnoj tranšeji, rovu. Šta i koliko činimo za naš srpski jezik, a zapravo za našu budućnost, vidi se po njegovoj zastupljenosti u našem nastavnom programu, od osnovne škole do katedre. Svi evropski narodi imaju veći broj časova u nastavi, i institucionalno se staraju o svome jeziku i pismu, o svojoj kulturi i književnosti. Jer iza jednog naroda ostaje samo njegovo duhovno blago, a književna umetnost je, po meni, najveća umetnost, i na vrhu je te večne piramide.

Životni put i književno delo Petra Kočića su neodvojivi jedno od drugoga. Od njega smo mnogo naučili o duhovnoj snazi ali i čovekovim slabostima, o slobodi, istini, pravdi, veri, jeziku… Šta bi danas Petar Kočić imao da kaže svom rodu?

– Mislim da bi se zagrcnuo, i teško bi došao do reči! Kad bi se zagledao u naš javni prostor, onako kako je samo on prozirljivo umeo da se zagleda, u malobrojne (latinične) knjižarske izloge, video pretežući tas inostrane knjige, na što nas je još davno upozorio Crnjanski, video da je srpska ćirilica gotovo proterana – mislim da bi jauknuo! I možda i dopisao svoje Jauke sa Zmijanja. A ne znam šta bi rekao da je video po našim ulicama, tu skoro, naše ratare koji nas hlebom i nadom jošte hrane, srpske zemljodelce koje je jedan Kočićev junak s umiljenijem nazivao medeno ljeto – taj naš ostatak od ostatka poljoprivrednika koji se bore za svoj status, svoju nebesku platu – mislim da bi morao da dopiše i svoje čuvene saborske (iliti parlamentarne) besede! Samo ne znam gde bi ih, i kome, danas (iz)govorio!

Kakvu bi poruku Anđelko Anušić uputio svojim savremenicima i čitaocima?

– Savremenicima da redovno odlaze u naše hramove, i da se duboko zaglednu u Isusa Hristosa i onu Knjigu koju drži u svojoj Desnici. A čitaocima da se, iako malobrojni, udruže, i sa javnih mesta dignu svoj glas za zaštitu našeg jezika, pismenice, kulture i književnosti. To će biti dovoljno da se i neke druge bitne stvari naših života naskoro promene, poprave. Oprostite mi što ću još ovo dodati: mislim da su, po mome grešnom poimanju stvari, dva najbitnija ministarstva svake države – a pogotovo naše – ministarstvo kulture i prosvete, te ministarstvo poljoprivrede. Kad tu cveta – cveta na svim poljima društvenog života!

S. Ćosić