RADOSLAV RADA ŠUMARSKI, AUTOR DVE POEME O MARTINCIMA, SAMOUKI POZNAVALAC NEMAČKOG JEZIKA I MNOGIH DRUGIH STVARI

Paor britkoga uma i široka srca

Sa Radoslavom Šumarskim – Joviškovim iz Martinaca nameravao sam da napravim „pitku“ novinsku priču o interesantnom paoru, samoukom učeniku nemačkog jezika i čoveku koji je napisao dve poeme o svom selu, od kojih poslednja – koja će u izdanju mitrovačke biblioteke biti promovisana u septembru ove godine, sadrži preko 7100 strofa u stihu. Priča o čika Radi mnogima je poznata, naročito njegovim Martinčanima. Zainteresovale su se i mnoge televizije. Rada Šumarski je pesnik i pisac, umetnik na fruli, sakupljač umotvorina, bećaraca i zbirke koja trenutno broji preko 1400 arhaizama. Svojom neposrednošću i otvorenošću, ovaj paor širokog srca i vrcavog duha osvaja na prvi susret. Sa mnogo reči, jasnim i povišenim tonom koga su prekidali poneka šala, ali i suza, divanio je o svojim interesovanjima i znanjima, a najviše o danima svoje mladosti.

Pre nego što smo zapodenuli razgovor, morao sam odgovoriti na jedan, za deda Radu vrlo bitan uslov.

– Kaži ti meni, imaš li ti vremena ili si ko oni što samo gledaju u sat? Sačekao je moj potvrdan odgovor da bi smo prešli na stvar.

– Nemoj mi zameriti, ja volem da pričam ovim starim, martinačkim jezikom, napominje deda Rada …

Počeli smo o nečem najsvežijem – „Poema o Martincima“. Čudnim putevima sudbine, potpomognuta inicijativom beogradske novinarke Radmile Đurić i književnika i prevodioca iz Toronta Đorđe Vasića ova knjiga nedavno je ugledala svetlost dana. U rukama držim knjigu od gotovo 300 štampanih stranica. U njoj, ni manje ni više, već 7132 stiha napisanih u epskom desetercu. Jano mi je da čitam jedan sveobuhvatan, jednostavni više nego živopisan opis velikog sremskog sela. Uživljavam se u svakodnevno bitisanje Martinčana od antičkih vremena do današnjih dana. Prepoznajem mnoge pojave iz sadašnjih dana. Sve velike nauke – istorija i sociologija i filozofija, pedagogija, religija i ekologija našle su se pod pisaljkom ovog pitomog sremskog seljaka. Dve knjige o Martincima pravi su suvenir naše prošlosti, ali i ogledalo sadašnjosti u kome se svi prepoznajemo.

Prvi spisateljski dani

Deda Radina soba – kabinet, kako je neki nazivaju, danas je biblioteka prepuna knjiga. Sagledamo li šta je u svojih osamdeset leta ovaj vremešni Martinčanin do sada uradio i objavio, ne možemo a da se ne upitamo -gde bi bila granica deda Radine učenosti da je bio u mogućnosti da dovrši svoje redovno školovanje. Upravo su ljubav prema knjizi i sticanju znanja obeležili njegov paorski život.

– Zanima vas kakao sam počeo da pišem ? Pa evo da vam kažem. Dok sam išao u školu, do prvih dana šestog razreda ništa nisam zapisivao. Jednog dana smo moja pokojna supruga Draga i ja pričali o tome kako ja etoi mam dar za školu i knjige a ja mislim da mi je Bog samo dao upornost. Valda je i to neki dar. Ležimo tako moja Draga i ja na kauču pod zajedničkim pokrivačem ili „pomiračem“ kako ga neki zovu kad dođe svađa u kući…..To je inače bilo vreme kad su muž i žena imali zajednički kauč a ne k’o danas da spavaju po različitim sobama, sa decom. Pričamo baš o tome, kud bi ja sa mojom školom o’šo i šta bi bilo sa mnom. Ona u toj priči zaspala a ja još o tome razmišljam i sve mi se to daje u stihove. Pa počnem : „Otkao za sebe pamtim i sećanje moje seže, svaka draga uspomena za lepu me knjigu veže. Druga deca jurcala se i zelene krali džane a ja sam se igr’o škole, sric’o slova na tenane“… Kažem sebi, moram ja to zapisati, al’ nemam sveske ni papira, pa otcepim jedan list od kolendara – mesecoslova, kako su ga zvali naši stari. Navučem zavesu u niši da ne smetam mojoj Dragi i zapisujem strofu po strofu. Ovim rečima naš sagovornik opisuje svoju inspiraciju i prve spisateljske dane.

– Oduvek su mene interesovali istorija i razne priče o Martincima koje sam slušao. A i mnoge druge stvari. Pitao sam ljude koji to dobro znaju i istoričare i arheologe, da mi kažu kako se to nekad kod nas živelo, pa sam želeo to da zapišem. Pitate me da li to neko još uradio? Pa eto, ja nisam čuo da je neko svoje selo tako opisao, – u stihovima. Zato sam možda ja vama, kako kažete – interesantan, počinje priču Radoslav Šumarski.

Uticaj konzervativnog mentaliteta i pravila života u siromašnim posleratnim seoskim domaćinstvima bio je poguban za obrazovanje ljubopitljivog, tada jedanaestogodišnjeg dečaka željnog znanja i zaljubljenog u knjigu. Odrastao je u martinačkoj porodičnoj zadruzi u kojoj je reč starijih, naročito strica i oca, imala posebnu težinu. Smatrajući školu svojevrsnim luksuzom, otac Jova i najbliži srodnici odlučuju da mlađeg Šumarca, iako najboljeg učenika, ispišu iz martinačke škole, a jedva da je navršio peti razred. Kako je osnovna škola u posleratnoj Jugoslaviji bila obavezna, jedini način da se mali Rada ispiše bio je da ga lekar proglasi nesposobnim za školu. Nešto novca i dve litre rakije pomogle su u tome. U svojoj pesmi „Knjiga i ja“ zapisao je:

„A u školu kad sam poš’o, đačić pravi kad sam bio, na nastavu nisam iš’o dok sve nisam naučio. Dok se drugi kroz razrede teškom mukom probijaju, ja sam uvek međ’ onima što nagrade dobijaju. Na salašu svinjar treba, ispiši ga, stric moj moli. Nemoj čiča! Veli uča, najbolji je đak u školi. Pastir mali kad postadoh, po poljima i šumama, često ste me mogli sresti s lepom knjigom u rukama. Pa i ratar kad sam bio, rodna polja obrađiv’o, svud sam s sobom knjigu vuk’o, u listove zaviriv’o. Loše knjige nisam sreo, nit na svetu takve ima, a mnoge sam pročitao i na stranim jezicima… Vreme svoje učinilo sada sam već starac sedi, al još uvek knjigu volim, ona mi je sve što vredi. Čak i tada kad sa svećom, na prsima sklopim ruke, znajte da sam umro željan dobre knjige i nauke.“

– Im’o sam ja starijeg brata, tri – četir’ godine, koji je već dorastao da kopa. Dolazili nadničari sa strane, najviše iz Bosne, pa da moji ne bi platili kažu: „Može Jova ić’ da kopa. A Rada ne mora on će „silancati“ od kuće do škole …“ Otac mi je govorio: „Meni gospoda u kući ne treba. Kad nije moj Jova bio gospodin nećeš ni ti.“ Zažalih! Otkud sam i rek’o da volem u školu! I stric pronađe kako da ja ne idem više u školu, je l’ bilo je kod nas dečaka koji odjednom više nisu dolazili u školu, ali kako ne znam – to se krilo i niko ih nije ni prozivao, ni pominjao. Ja sam prvih dana šestog razreda već ozbiljnije izostajao. Slali me na salaš da čuvam svinje. Prozove mene jednog dana razredni Mika Parezanović i pita „Hoćeš sad da te išamaram. Zašto ti ne dolaziš redovno u školu?“ Ne smem reći da mi ne daju, nego se vadim da nemam odela. Kad neke devojčice ustanu i kažu: „Ima on salaš, mora da čuva svinje.“ A ja čak i kad sam čuvao svinje, kradom sam čitao knjige. Donosile mi te curice iz sela. Kad dođem kući ja knjigu ispod štrikova, pa se opašem, pa preko toga strunicu na leđa sa hlebom, slaninom i vodom. Kad zaiđem, da me niko od kuće ne vidi, a ja izvadim knjigu i čitam. Posle te grdnje razrednog koji je zvao moga oca, iš’o sam u školu možda još neki dan. Stric se dogovorio sa direktorom i doktorom da mi ovaj da papir na kome će pisati da nisam za školu. Pripremio je za svakog dve litre rakije i petsto dinara. Nije to onda bilo ni malo, kaže deda Rada Šumarac koji sa setom, ponekom suzom i drhtavim glasom priča o danima kad je napustio školu.

Samouk savladao nemački jezik i pismo

U vreme kada se učenje nemačkog jezika radi odlaska na rad u ovu zapadnoevropsku državu plaća ogromnim novcem, gotovo neverovatno zvuči podatak da je čika Radoslav Šumarski samostalno ovladao nemačkim jezikom i pismom, u tolikoj meri da je u stanju da drugima drži časove i bez problema čita nemačku literaturu. Bilo je to u danima posle vojske. Oduševljen jasnoćom, zapovednim i komandnim tonom ovog jezika koji se koristio u prošlosti Srema, sa tavana je skidao i tajno nabavljao stare nemačke knjige. Do prve knjige slučajno je došao. Njegova neostvarena želja, na čijem ispunjenju već rade neki od čika Radinih poštovalaca jeste odlazak u bilo koju zemlju nemačkog govornog područja.

– Rekao sam sebi – voleo bi makar dva ‘vata da uđem u te zemlje gde se priča nemački, da li u Nemačku, Švajcarsku, Austriju … Da mogu u svoju autobiografiju da napišem da sam barem bio u tim zemljama. Biciklom bi otiš’o, ili na magarcu da ga imam, samo da čujem onaj nji’ov jezik, kako ga oni izgovaraju i te njihove dijalekte. Nemačka ima osam dijalekata a ja sam čitao u njihovim knjigama da se Švaba iz Beča možda ne bi mogao razumeti sa onim iz Hamburga.

Pored toga što savršeno govori i razume nemački jezik moj sagovornik je odličan poznavalac nemačkog srednjovekovnog i za čitanje izuzetno teškog gotičkog pisma.

– Dođem ja u kuću sa svedočanstvom petog razreda, sav srećan, jer mislim da će me kad vide svedočanstvo pustiti u školu. Bila je svinjokolja i neka gužva u dvorištu. Pokažem papir stricu i dobro se sećam se njegovih reči. Nakon „sočne“ psovke on kaza : „Pa od ovoga nikad čovek neće biti, opet je prešao“. Na početku šestog razreda stigla je treća opomena što ne idem u školu i nešto se moralo uraditi. Idemo Brata i ja doktoru, ali idemo preko bašči jer su oni već razglasili da sam ja bolestan. I mene stric savetuje: „Pravi se lud, gluv i nemoj tamo da praviš neku štetu i nešto srušiš. Što te pitaju ne znaš“. Ušli mi kod doktora. On sa onim stetoskopom i belim mantilom misli da sam ja gluv, valda mu je tako stric rekao. A ja iako sam svinjar odrastao na gloginjama i trnjinama, nisam se čoveku uneo u lice, već lepo seo na metar od njega. Kaže on meni, tiho onako: „Kako se ti zoveš?“ Ja kad sam video pametnog čoveka pred sobom zaboravim da sam i „lud i „gluv“ i k’o iz topa kažem – Šumarski Radoslav. Pita doktor, koji si razred i šta tamo učite? A ja odgovaram: „Poš’o sam šesti a učimo predmete srpski, matematiku, istoriju…“ „A šta učite iz istorije?“- pita on mene. „Pa učimo Stari vek…i događaje pre Hrista i nove ere“, rekoh. „A je l znaš kako su se brojale godine pre nove ere?“ -pita. „Znam – ono unatraške, pa se setim zlatnog veka Atine do četristo šes’et i neke.“ „A je l’ znaš ko je bio najveći grčki govornik?“, pita me. A ja gledam , kaki je ovo doktor kad me samo pita istoriju. Znam da nije Diogen, on je bio u buretu, već prvo kažem: „Onaj što je bio mutav, imao je govornu manu – Demosten“. Doktor ustao i gleda. Ništa mu nije jasno. Ko veli, ko je ovde od nas trojice lud. Izađem ja, kaže mi stric: „Idi isti onim baščama da te niko ne vidi“. Posle čujem rekao doktor mom stricu: „Šta radite od toga dečka, pa on niti je lud, niti je gluv“.“ „Šta ću doktore treba mi svinjar, di ja njega da pustim od kuće da dere cipele a ‘vamo da plaćamo svinjare. Nek’ se drži zemlje da ga vetar ne oduva!“, odgovorio je. Nisam smeo na šor međ’ decu. Čekali su da mi poraste kosa i da se dobro poderem. Doktoru su obećali da me dva meseca neće videti niko, ni sunce ni mesec. I odoh ja na moj salaš u kolebu od pruća i slame… Nema više ni curica, ni momčića, ni fudbala. Jednom na tom salašu, natresem svinjama gloginja i trnjina koje sam i ja jeo, savijem jedan brest i sednem. Kad na jedared – suze idu naoči. Kažem sebi: „Gotovo je, sa ovim se ja moram pomiriti.“ Jedva sam čekao da počnem da se brijem da makar nedeljom ili subatom odem kući u selo. Zamišljao sam kao je nedeljom u selu…Verujte, kad se svega setim, ponekad mi se zaplače!

Ovako je deda Rada završio svoje kazivanje o teškoj epizodi iz svoje prošlosti. Kao poslušno, čestito dete, stoički je prihvatio sudbinu koju je bez roptanja izneo na svojim leđima. Mnoge nepravde ispravljene su na životnom putu današnjeg uglednog paora, domaćina koji se sa svojom suprugom izrodio dva sina. Odužio se svakoj obavezi, uključujući i vanredni završetak osnovne škole.

Dejan Mostarlić