MALO IZO­ŠTRE­NO

Pro­tiv izla­za­ka sun­ca na isto­ku

Mi, Srbi, već tri mese­ca grca­mo u nela­god­no­sti što pred­sed­ni­ka Ukra­ji­ne ne doži­vlja­va­mo kako ga doži­vlja­va ceo zapad­ni i dekla­ri­sa­no demo­krat­ski svet. Mi, koji smo kroz geril­ske rato­ve pro­tiv mno­go jačih od sebe pono­vo sti­ca­li drža­vu i slo­bo­du, ne uspe­va­mo da otvo­ri­mo empa­ti­ju pre­ma aktu­el­noj mega – zve­zdi jed­ne dekla­ri­sa­ne bor­be za slo­bo­du. Mi koji smo se divi­li bor­ci­ma za neza­vi­snost diljem pla­ne­te i 20. veka ne uspe­va­mo da širom otvo­ri­mo srce za bor­ca za slo­bo­du brat­skog ukra­jin­skog naro­da.
Neko će ovaj para­doks pojed­no­sta­vlje­no obja­sni­ti bli­sko­šću Srba sa Rusi­ma koji su nepla­ni­ra­no dekla­ri­sa­ni kao agre­so­ri. Neko će pak duho­vi­to naći da je agre­sor u suko­bu u Ukra­ji­ni isto­vre­me­no i borac za svet­sku prav­du i jed­na­kost među naro­di­ma, i s toga naša slu­đe­na srca osta­ju tek malo otškri­nu­ta za ukra­jin­sku mega – zve­zdu bor­be za slo­bo­du.
Iako pret­hod­ne teze nisu za pot­pu­no odba­ci­va­nje, obja­šnje­nje ovog para­dok­sa je vrlo pri­zem­no i jed­no­stav­no. Ukra­jin­sko stra­da­nje, nai­me, nije spon­ta­no pro­iz­ve­lo, izme­đu mno­gih bora­ca ovog suko­ba, naj­po­pu­lar­ni­jeg bor­ca za slo­bo­du na pla­ne­ti, i ne samo u dana­šnji­ci. Ukra­jin­sko stra­da­nje je i iza­zva­no da bi se pro­iz­veo ova­kav borac pro­tiv istoč­njač­kog mra­ka, borac koji će ustvr­di­ti da sun­ce izla­zi na zapa­du a zala­zi u mrak isto­ka.

Da bi srp­ska srca i dalje osta­la za njega jedva otškri­nu­ta, ovaj pla­ne­tar­no pro­sla­vlje­ni borac pro­tiv istoč­njač­kog mra­ka impli­cit­no je pred opči­nje­nim slu­ša­o­ci­ma sku­pa u Davo­su suge­ri­sao da je Prvi svet­ski rat iza­zvao jedan Srbin, mla­đa­ni Gari­lo Prin­cip, a Dru­gi svet­ski rat „jed­na oso­ba kojoj nije pru­že­no dovolj­no otpo­ra”.
Pla­ne­tar­no popu­lar­ni borac pro­tiv istoč­njač­kog mra­ka sa neve­ro­vat­nom lako­ćom izjed­na­čio je Prin­ci­pov pucanj na oku­pa­tor­skog držav­ni­ka sa Hitle­ro­vom oku­pa­ci­jom Češke. I za to bio nagra­đen apla­u­zom svet­ske finan­sij­ske i poli­tič­ke eli­te.

Da je, ume­sto instruk­to­ra rata, pitao samo malo od sebe nači­ta­ni­je Ukra­jin­ce, pla­ne­tar­no popu­lar­ni borac pro­tiv izla­za­ka sun­ca na isto­ku saznao bi da su Saraj­li­je, tre­ćeg dana oku­pa­ci­je Jugo­sla­vi­je, doče­ka­li Hitle­ro­vu voj­sku kli­ca­njem i sim­bo­lič­nim ski­da­njem spo­men – plo­če Gavri­lu Prin­ci­pu sa zgra­de na oba­li Miljac­ke. U pozna­toj epi­zo­di nemač­kog video – žur­na­la spi­ker ushi­će­no izgo­va­ra: „Ovdje je 28. juna 1914. austrij­ski pre­sto­lo­na­sljed­nik postao žrtva kuka­vič­kog aten­ta­ta srp­skog stu­den­ta. Ti puc­nji su dali sig­nal za svjet­ski rat”.

Ono što je i za naci­ste bilo samo „sig­nal za svjet­ski rat”, a sig­nal je samo znak da je vre­me neče­mu što je pla­ni­ra­no, za ukra­jin­skog pred­sed­ni­ka je uzrok Prvog svet­skog rata.
Naše emo­ci­je, raso­plu­će­ne zbog suko­ba dva­ju brat­skih naro­da, nisu pre­pre­ka da pri­me­ti­mo kako nešto nije u redu sa pred­sed­ni­ko­vim nara­sta­njem u goro­sta­sa uni­ver­zal­ne bor­be za izla­zak sun­ca na zapa­du i zala­zak na isto­ku. Nešto nije u redu sa njego­vim tuma­če­njem uzro­ka i posle­di­ca, nešto nije u redu sa njego­vim pro­ri­ca­njem sko­re pobe­de dok mu mili­o­ni ukra­jin­skih kofe­ra na toč­ki­će tan­dr­ču po evrop­skim beto­ni­ma, dok mu voj­ska poput pešča­nog sata curi u zaro­blje­ni­štvo, a domo­vi­na posta­je sve manja.
Nešto nije u redu ako se jedan veli­ki narod i veli­ka drža­va žrtvu­ju da bi njihov pred­sed­nik i mega – zve­zda bor­be pro­tiv mrač­nog isto­ka dobio Nobe­lo­vu nagra­du za mir.
Mi to vidi­mo, i ne pušta­mo ga u svo­ja srca, ube­đe­ni da su ukra­jin­ska stra­da­nja sulu­do viso­ka cena za pla­ne­tar­ni apla­uz njego­voj bese­di pro­tiv izla­za­ka sun­ca na isto­ku, koju će uve­žba­no izgo­vo­ri­ti pred Nor­ve­škim Nobe­lo­vim komi­te­tom u Oslu 10. decem­bra ove godi­ne.

Mi zna­mo da on, na možda svet­sku nesre­ću, više i ne sme da zau­sta­vi rat, jer slu­ti da ukra­jin­ski „neru­ski” narod mrzi više od Puti­na samo svog pred­sed­ni­ka.