77 GODINA POZORIŠTA U SREMSKOJ MITROVICI

Bilo… jeste… i biće!

I gde je početak? Pozorište jeste sinkretička umetnost, ali i mimo umetnosti ono je jedno važno mesto života društva i mesto istorije ljudskog iskustva. Pozorište svoju snagu pronalazi u sopstvenoj istoriji, u sopstvenom iskustvu, u iskustvu čoveka, u iskustvu vremena. Bilo, jeste i biće pozorište potrebno ljudima. Kao stav, kao kritika, kao odraz stvarnosti, kao mesto katarze, mesto pripadanja. To jeste čovekova nasušna potreba. I gde je početak?  Na istom mestu gde i početak civilizacije. Kroz obred, kroz igru, kroz ceo put evolucije teatarske igre. Sa sigurnošću tvrdim, da pozorište u Sremskoj Mitrovici počinje sa prvim stanovnicima naseljenim na ovim prostorima, jer  bilo, jeste i biće pozorište potrebno ljudima. (O postojanju pozorišta na tlu današnje Sremske Mitrovice saznajemo iz spisa starih rimskih istoričara. Dr Petar Milošević  u svom radu o antičkom Sirmijumu navodi i opis grada iz III i IV veka koje je dao rimski istoričar Amijen Marselin, gde se pominje i postojanje pozorišta. Među mnogobrojnim prazničnim svečanostima u Sirmijumu na kojima su priređivane bučne i raskalašne zabave spominju se i pozorišne predstave, pa čak i gostovanje jednog putujućeg glumca koji je bio popularan u Rimu i u Solunu.) Živko A. Popov iz knjige „Mitrovica grad i ljudi u vremenu“.

Ove godine Pozorište Dobrica Milutinović obeležava  77 godina formalnog postojanja, jer je nakon Drugog svetskog rata 1945. godine ustanovljeno Sremsko Narodno Pozorište u Sremskoj Mitrovici. I sad kad obeležavamo 77. rođendan, potpuno prirodno se nameće pitanje 77 godina, a koliko odživljenih života? 77 godina, a koliko susreta? 77 godina, a koliko kreacije? 77 godina, a koliko početaka? 77 godina, a koliko pređenih puteva do čistote? 77 godina, a koliko putovanja? 77 godina koliko krajeva? 77 godina, koliko aplauza, koliko svetla, koliko mrakova, koliko stvaralačkih zanosa, koliko stvaralačkih ratova, koliko rastanaka, koliko tuga, koliko osećaja zaludnosti zbog prolaznosti svega, koliko pomirenja, praštanja koliko lepote? I sve to zajedno čini 77 godina postojanja Pozorišta u Sremskoj Mitrovici. I na prvom mestu ljudi, na prvom mestu glumci i publika. Istaknuti članovi prvog profesionalnog glumačkog ansambla bili su Mira Miladinović, Vilma Mihaljević, Ivo Mikulić koji je i režirao predstave. Velika Mira Banjac, danas doajen srpskog glumišta početke svoje glumačke karijere vezuje za pozorište u Sremskoj Mitrovici. Kroz svojih 77 godina Pozorište je doživelo različita iskustva, upoznalo različite umetnike. Iskusilo  uspone i padove, tmurne i vedre dane, lice i naličje života. Realizovalo turneje po zemlji i svetu, obeležilo niz manifestacija, realizovalo značajne predstave, uzelo značajne nagrade. Menjalo nazive „Okružno narodno pozorište“ u Sremskoj Mitrovici 1946., „Sremsko narodno pozorište“ 1952., „Amatersko pozorište“ u Sremskoj Mitrovici 1955., Pozorište „Dobrica Milutinović“ 1974. godina. Pozorište je tokom ovih 77 godina, izgubilo i vratilo status profesionalnog pozorišta. 1955. godine, zbog izuzetno lošeg finansijskog stanja i zbog izostanka podrške pokrajinskih organa, za koju nije bilo realnih uslova, pozorište na kratko prestaje sa profesionalnom aktivnosti. Ubrzo zatim oko pozorišta se okupljaju glumci amateri, a iskusni glumac Žarko Vujkov radi sa njima i pozorište živi, ono uvek živi. Lako se pokreće život i lako se razbuktava stvaralačka vatra, koja od jednog plamička brzo hvata sve sagledivo, materijalno i nematerijalno i dolazi do  požara u procesu koji kulminira nastankom pozorišne predstave.

Status profesionalnog pozorišta ponovo se vraća 1989.  Bilo, postojalo, živelo. Danas je Pozorište „Dobrica Milutinović“ jedino profesionalno pozorište u Sremu. Važno mesto susreta, domaćin umetnicima iz zemlje i sveta, temelj kulturnog života grada. I sve te prilike  zajedno, i generacije i generacije glumaca, reditelja, pisaca i ostalih pozorišnih pregaoca i generacije i generacije publike stvorili su ozbiljnu pozorišnu sredinu. Navešću neke od značajnih predstava našeg pozorišta: „Kraj vikenda“ sa Gordanom Lukić i Mišom Janketićem, „Krvava teta“ sa Ružicom Sokić i Draganom Maksimovićem, „Sava Šumanović“ po tekstu Jovana K. Radunovića u režiji Saše Latinovića, „Ko bi se jedio na muške“ u režiji Uroša Glavackog, „Žensko pitanje“ u režiji Vojislava Bilanovića Bila, „Stolice“ sa Evom Ras i Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem, „Raskol Rodiona Romanoviča“ u koprodukciji sa rusinskim teatrom „Irena Kolesar“ u režiji Dragana Jovičića Jovića sa Jelenom Janković i Vladimirom Balašćakom, „Tamo daleko“ koprodukcija sa slovačkim pozorištem VHV iz Stare Pazove u režiji Miroslava Benke, „Srem naša kuća“ sa Vladimirom Balašćakom, „Ljubavi Džordža Vašingtona“ sa Dušankom Anojčić i Jelenom Janković… Mitrovčani rado dolaze u pozorište, rado pazare u toj uzvišenoj trgovini emocija, iskustava. Mitrovčani su pozorišna publika sa ozbiljnim kriterijumima.  Potpuno svesni pozorišta kao kulturnog jezgra grada ceneći sadašnji trenutak, jer je pozorište jedina umetnost trenutka. U tome veličanstveno, jer nema reprizu. Ostaje samo publika i tragovi.

Svi mi imamo u životu nekoliko prozora iz kojih bismo voleli da zauvek sija svetlo. Osećam i znam da pored mene ima još ljudi u našem gradu koji bi poželeli večitu svetlost na adresi Gradski park br. 2. Onu svetlost u foajeu, koju iz daleka spaziš, zbog koje osećaš leptiriće u stomaku, koja stvara konstruktivnu tremu, koja obeležava tvoju pripadnost i tvoje krugove slobode. Obasjava te i privlači, osvetljava ti put do kuće. Svetlost u foajeu Pozorišta „Dobrica Milutinović“. Bilo… jeste… i biće Pozorište u Sremskoj Mitrovici.