SADA & OVDE

„Godine prolaze nervoznim korakom …“

Ko­me je po­li­ti­ka do­bro do­ne­la? Sem na­rav­no po­li­ti­ča­ri­ma? A i tu je pi­ta­nja kog je ka­li­bra po­li­ti­čar, jer da­nas je­ste su­tra ni­je. Kad po­gle­dam una­zad i se­tim se svih lo­kal­nih fa­ca ko­je su ne­kad va­ži­le za po­li­tič­ke igra­če, do­đe mi da se sme­jem. Sa­ma se­bi na­rav­no, jer ko­me bih dru­gom mo­gla kad sam za te „po­li­tič­ke igra­če“ če­sto i gla­sa­la.

Bli­ži se vre­me lo­kal­nih iz­bo­ra, a i onih re­pu­blič­kih. Ka­žu da će se odr­ža­ti 26. apri­la, ali još se ne zna kad će bi­ti ras­pi­sa­ni, što sa­mo po se­bi pred­sta­vlja non­sens. Ali šta ćeš, ta­kva nam po­li­tič­ka sce­na da­nas. Kam­pa­nja po­če­la, što kod onih ko­ji iz­la­ze, što kod onih ko­ji ne iz­la­ze na iz­bo­re. Vi­še od tri­de­set go­di­na pra­tim po­li­tič­ku sce­nu u Sr­bi­ji. Ni­je bi­lo iz­bo­ra na ko­je ni­sam iza­šla i ni­je bi­lo po­li­tič­ke stran­ke za ko­ju ni­sam zna­la ko joj je pred­sed­nik i kom de­lu po­li­tič­kog spek­tra pri­pa­da. Ni­je bi­lo dnev­nih ili ne­delj­nih no­vi­na ko­je ni­sam či­ta­la. Sve sam ih zna­la na­pa­met i re­pu­blič­ke i lo­kal­ne fa­ce. Da­nas, u pe­de­set i ne­koj kao da me je po­zdra­vio Al­chaj­mer, ni­šta vi­še ne raz­u­mem. Ia­ko i da­lje či­tam no­vi­ne imam uti­sak da sam u Pa­vi­će­voj „Be­loj la­đi“, sve ne­ke Stran­ke zdra­vog ra­zu­ma, De­mo­krat­ske re­ne­san­se i šta ti ja znam … Da me čo­vek pi­ta ka­ko se ko­ja zo­ve, ne znam šta bih mu re­kla. Znam za Jer­mi­ća, Đi­la­sa, Bo­ška Ob­ra­do­vi­ća, ali (sem Dve­ri) ka­ko im se zo­vu stran­ke, po­jam ne­mam. Znam i za DS i DSS, ali ka­ko im se zo­vu pred­sed­ni­ci, isto poj­ma ne­mam. To što se ti­če opo­zi­ci­je. Na stra­ni vla­sti si­tu­a­ci­ja je sa­svim či­sta, ima­mo SNS i SPS, da l’ još ne­kog ne­moj­te me pi­ta­ti, ne znam. Mo­žda Lja­jić? On je od 2000. u sva­koj vla­sti i ču­do bi bi­lo da ni­je i u ovoj, kao i SPS uo­sta­lom.

To što ja poj­ma ne­mam ni po ja­da, mo­je je sko­ro pro­šlo. Pi­tam se ka­ko ovi mla­di­ći i de­voj­ke ko­ji još ni­su u’va­ti­li tu­ta­ve­lu od­va­de zna­ju za ko­ga će gla­sa­ti, ako će gla­sa­ti?

Po­sle 5. ok­to­bra 2000. go­di­ne na vlast su do­šli sve ne­ki klin­ci. Ro­đe­ni po­čet­kom se­dam­de­se­tih ili čak i kra­jem se­dam­de­se­tih oni su na svo­je pr­ve po­li­tič­ke funk­ci­je do­šli u dva­de­se­tim ili ra­nim tri­de­se­tim go­di­na­ma. Da­nas su to sve sre­do­več­ni lju­di, bli­ži pe­de­se­toj ne­go če­tr­de­se­toj, čast iz­u­ze­ci­ma. Dva­de­set go­di­na ka­sni­je ta ge­ne­ra­ci­ja još vla­da i ne vi­dim na ho­ri­zon­tu ni­ka­kve mla­de la­vo­ve, ni­ka­kve no­ve klin­ce ko­ji bi po­me­ri­li ove vla­da­ju­će sa po­zi­ci­ja. Po­li­ti­kom se ret­ko ko vi­še ba­vi, ili se ba­vi dok se ne za­po­sli u jav­nom sek­to­ru. A to je, pri­zna­će­te, lo­še i za po­li­ti­ku, a ni­je bog zna šta ni taj jav­ni sek­tor.

Oči­gled­no da još ni­je vre­me za sme­nu ge­ne­ra­ci­ja i tu ne mi­slim na po­de­lu vlast – opo­zi­ci­ja, ne­go na sme­nu ge­ne­ra­ci­ja unu­tar sva­ke stran­ke po­na­o­sob. Vre­me le­ti, a vi de­co sa­mo če­kaj­te. Mi­ke­lan­đe­lo je iz­va­jao Pi­je­tu u 25. go­di­ni, Pe­ko Dap­če­vić je u 31. ko­man­do­vao oslo­bo­đe­njem Be­o­gra­da …

Šta vi če­ka­te? Ili vam je ova­ko do­bro? Ako jest, on­da ni­šta.