MRTAV UGAO

Đoranje

Već sam pisao o tome kakvo ludilo vlada u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu. NBA je priča za sebe u svakom pogledu. Nedavno završeni prelazni rok, ili trejd rok, kako se kod njih zove, naveo me je da napišem neke svoje utiske i povučem paralele sa evropskom košarkom, ali i ostalim sportovima generalno.

Mnogim ljudima koji slabo prate basket nije baš najjasnije šta je trejd ili razmena igrača i kako uopšte funkcionišu transferi u američkoj košarci i ostalim sportovima na tom kontinentu.

Najbitnija stavka  je to, da u njihovom sportu nema rasipanja nekim basnoslovnim ciframa iz džepova bogatih vlasnika klubova. Ili u našem slučaju, poreskih obveznika. Ustvari, ima, ali su uslovi isti za sve i svi timovi imaju iste budžete za plate igrača. Igrač nema cenu, ima platu, pa koliko vredi, toliku platu će i dobiti. U takvoj situaciji, klubovi „đoraju“ igrače čije plate i ugovori ostaju nepromenjeni kada pređu u drugi klub. Naravno, do isteka važećeg ugovora. Poenta je da dobro izbalansirate tim i poslujete u okviru budžeta.  U prevodu, jedan klub ne može da priušti da dovuče pet vrhunskih igrača sa maksimalnim platama. Zato treba pametno voditi klub i graditi ekipu, što obično traje godinama.

U takvoj situaciji, prelazni rok je prava poslastica za fanove NBA košarke, jer se neretko u dogovor oko pojedinih igrača uključuje više klubova. Tako smo prošle nedelje bili svedoci trejda koji je uključivao četiri ekipe i čak 12 igrača. Ludilo. Čak ni sportski novinari u prvom momentu nisu mogli da po’vataju i povežu detalje tog dogovora. Možete samo zamisliti situaciju gde se generalni menadžeri četiri kluba cenjkaju i trguju preko telefona, a imaju ograničeno vreme za dogovor.

Posebna priča je „draft“ koji se organizuje pred početak svake sezone. Svojevrstni izlog u kojem se izlaže ono najbolje što može da se ponudi od novajlija u ligi, privlači pažnju širom planete. Klubovi biraju ponuđene igrače ali po jasno određenim pravilima i redosledu. Naravno, svima jednaka prava. Ne treba napominjati da su Amerikanci pragmatičan narod pa su i od ovoga napravili šansu za trgovinu i potkusurivanje između različitih ekipa. Ono što je bitno u celoj ovoj priči oko trejda i drafta, je da je stvoren sistem u kojem su zagarantovana jednaka prava svima. Malo liči na demokratiju, zar ne?

I opet, Ameri šiju ostatak sveta i drže im lekciju kako treba poslovati i napraviti uspešan model uz pomoć kojeg će namlatiti milijarde i privući pažnju polovine planete. Ako samo pogledate na drugu stranu, videćete da Evropa muku muči sa svojim nacionalnim takmičenjima gde glavnu reč, naravno, vode oni koji imaju lovu. Jebe se njima za sirotinju. Oni su tu samo da popune prazninu i glume sparing partnere. I tako je bilo oduvek.

Gotovo u svim sportovima imamo dominaciju Barselone, Reala, Bajerna, pa zatim nekih bogatih klubova u privatnom vlasništvu. Tu se pojavi neki dvoglavi Arapin koji je tek sišao sa naftne bušotine i razbacuje se novcem. Kol’ko košta Neimar? 200 miliona? Evo 250, izvedi devojku na sladoled.

Ili Kinez koji je iskoristio nakaradni kapitalističko-komunistički sistem u svojoj zemlji i ojadio narod. Sada je sa milijardama u džepu zapalio u Evropu i kupio neki sportski klub da bi oprao pare.

Nadležne institucije namiguju na sve to, jer su naravno, leglo kriminala i korupcije. A sitna boranija može samo da njače i da bude srećna što uopšte ima priliku da deli teren sa „velikanima“.

Oni koji stalno pričaju o Evropi kao kolevci demokratije i uređenog društva, mogli bi da stave prst na čelo i da shvate da je situacija u sportu često slika društva u kojem živite. Pa moglo bi se nešto naučiti i od tih glupih Amera.