SADA & OVDE

Ni­kad ne­de­ljom!

Po­le­mi­ka o to­me da li uki­nu­ti ili ne rad ne­de­ljom po me­ni je is­for­si­ra­na. Po­sta­vlje­na je na ide­o­lo­šku ra­van, ko je za rad ne­de­ljom taj je po de­fi­ni­ci­ji eks­plo­a­ta­tor, ko je pro­tiv taj je valj­da ne­ka­kav hu­ma­ni­sta. Zli ka­pi­ta­li­sti za Bo­ga ne zna­ju ne­go sa­mo tla­če si­ro­te rad­ni­ke i ni­je im do­sta šest da­na u sed­mi­ci, ne­go za­pe­li i za onaj sed­mi, sve­tu ne­de­lju. A zna­mo da je i Bog svet stva­rao šest da­na, a sed­mi se od­ma­rao. Me­đu­tim, ako ra­diš u tr­go­vi­ni, ni Bog te ne­će spa­sti ra­da baš tog sed­mog da­na, na­ro­či­to ako je ta tr­go­vi­na u ob­li­ku tr­žnog cen­tra, ne­kog su­per­ma­r­ke­ta ili da­le­ko bi­lo pe­ka­re. Fa­bri­ke u ko­ji­ma se ra­di po sme­na­ma ret­ko ko spo­mi­nje. Tu se valj­da pod­ra­zu­me­va da su svi da­ni u iz­me­ša­ni, da na po­sao, ako ti ta­ko pad­ne ideš u su­bo­tu i ne­de­lju, a slo­bo­dan si po­ne­de­ljak i uto­rak.

Za­što su svi za­pe­li za pro­dav­ni­ce i pro­da­va­či­ce, me­ni stvar­no ni­je ja­sno. Valj­da je to me­dij­ski is­pla­ti­vo. Du­še­bri­žni­ci ku­ka­ju nad tim že­na­ma, a u ve­ći­ni slu­ča­je­va je­su že­ne ma­da ima i po­ne­ki mu­škić me­đu nji­ma, kao da ra­de u rud­ni­ci­ma, a ne u pro­dav­ni­ca­ma i kao da ra­de 24 sa­ta dnev­no se­dam da­na u ne­de­lji. Pr­vo, to ni­je tač­no, dru­go, sva­ko ima ka­kvu ta­kvu mo­guć­nost iz­bo­ra. A tre­će, i po me­ni naj­za­ni­mlji­vi­je, te že­ne bi i ona­ko ra­di­le ne­de­ljom u svo­jim ku­ća­ma, bes­plat­no, pa kad je već ta­ko, bo­lje da ra­de za pla­tu, ma ko­li­ka ona bi­la, a i lak­še im je za ka­som ne­go u ro­đe­noj ku­ći za špo­re­tom, da­skom za pe­gla­nje ili nad ka­dom.

Ni­sam uop­šte ci­nič­na, ni­ti prav­dam bi­lo ka­kvu eks­plo­a­ta­ci­ju i ovo ma­lo pre na­pi­sa­no mo­gu i pot­kre­pim po­da­ci­ma. Evo, ova­ko. Svi ste ču­li za ču­ve­ni Da­vos, grad u Švaj­car­skoj u ko­me se sva­kog ja­nu­a­ra sku­plja svet­ska eli­ta ne bi li raz­gla­ba­la o eko­no­mi­ji. Sja­ti se tu i kur­ta i mur­ta, i Tramp i Vu­čić i svi pla­ne­tar­ni bo­ga­ta­ši. E na tom fo­ru­mu u Da­vo­su ove go­di­ne se mo­glo ču­ti, ka­ko pi­še ne­delj­na „Po­li­ti­ka“, da že­ne ši­rom sve­ta sva­kog da­na po­tro­še 12 mi­li­o­na sa­ti ra­da u ku­ći. Taj rad se uglav­nom sa­sto­ji od kuć­nih po­slo­va, ne­ge de­ce i sta­rih i taj rad ni­je pla­ćen i pot­pu­no je ne­pri­znat. Ka­da bi se pla­ćao mi­ni­mal­nom sat­ni­com ko­štao bi ne­ve­ro­vat­nih 11 mi­li­jar­di do­la­ra go­di­šnje. Do te ci­fre, pi­še „Po­li­ti­ka“ do­šla je or­ga­ni­za­ci­ja „Oks­fam“ u iz­ve­šta­ju ko­ji je pred­sta­vljen u Da­vo­su. I ne sa­mo to, sa­ti ko­je že­ne ula­žu u bri­gu o do­ma­ćin­stvu or­ga­ni­ča­va­ju nji­ho­vo ško­lo­va­nje i bo­lje uslo­ve na tr­ži­štu ra­da. One za­ra­đu­ju ma­nje i ti­me gu­be mo­guć­nost da po­sta­nu fi­nan­sij­ski ne­za­vi­sne. Za­klju­čak je sle­de­ći: „že­ne ra­de pre­vi­še i to če­sto ne­pla­će­no, bez pri­zna­nja – ne­vi­dlji­vo“.
Pa vi sad vi­di­te. Pr­va bih bi­la za uki­da­nje ra­da ne­de­ljom, ka­da bi to ima­lo su­štin­skog smi­sla. Ova­ko, ne vi­dim ni­ka­kvu na­ro­či­tu ko­rist za rad­ni­ce. Ne­de­lja za že­nu ni­je ni­ka­kav dan od­mo­ra, već dan naj­te­žeg rm­ba­nja. Ve­ći­na od njih bo­ga mo­li da ode na po­sao i od­mo­ri se od kuć­nih oba­ve­za. A one, kuć­ne oba­ve­ze, ne ne­sta­ju do­la­skom na po­sao, ne­go str­plji­vo če­ka­ju da se mu­če­ni­ca vra­ti ku­ći i za­sko­če je već na vra­ti­ma. Ta­ko da bi za že­ne pra­vo pi­ta­nje bi­lo ka­ko sma­nji­ti rad ne­de­ljom u sop­stve­noj ku­ći. Kad sre­diš stva­ri u vla­sti­tom do­mu, la­ko ćeš iza­ći na kraj i sa ostat­kom sve­ta.