16.05.2019.
Kolumna: Mrtav ugao

MRTAV UGAO

Fudbal se vraća kući

U poslednje vreme, često smo mogli čuti frazu „fudbal  se vraća kući“. Slogan koji potiče iz pesme koja je snimljena neposredno pred početak Evropskog prvenstva u Engleskoj 1996. godine, a aludirao je na činjenicu da je Engleska kolevka fudbala i da je vreme da se veliki trofeji vrate na Ostrvo. Reprezentacija se nije proslavila u zadnjih nekoliko decenija, a pesma je ponovo postala hit među engleskim tifozima prošle godine tokom Svetskog prvenstva. Kako je turnir odmicao, rasle su nade da bi njihova selekcija mogla daleko da dobaci, možda nekim čudom i da osvoji trofej. Stigli su do polufinala sa Hrvatima, dalje nisu mogli.

Ovih dana, slogan je ponovo postao aktuelan, ovoga puta zbog klupskog fudbala. Imamo nezapamćenu situaciju, gde četiri engleska kluba učestvuju u oba finala evropskih takmičenja. Apsolutna dominacija. Tri od ta četiri kluba su iz Londona, što znači da jedan trofej sigurno ide u taj grad. A možda i oba. Ali dosta o Englezima.

Opšti je utisak da je ova sezona Lige šampiona najbolja od kada je nastao ovakav format takmičenja. I stvarno, kada se osvrnemo unazad i prisetimo se nekih okršaja u nokaut fazi ovog proleća, jasno je da smo prisustvovali istoriji.

U osmini finala smo gledali preokret Junajteda protiv Pariza. Posle 0:2 kod kuće, Mančester dobija 3:1 u gostima i prolazi dalje. Ajaks posle antologijske utakmice u Madridu i razmontiravanja Reala 4:1 pravi još jedno čudo i preokret. Juventus protiv Atletika gubi prvi meč 2:0. Nestvarni Ronaldo vodi Juve do pobede od 3:0 u revanšu i prolaza dalje.

U četvrtfinalu opet Ajaks pravi čudo i dobija Juventus u gostima. Totenhem prolazi Siti posle nestvarnog revanša i sedam golova na Etihadu. 4:3 za građane, poništen gol u zadnjem minutu i pevci idu dalje zbog minimalne pobede u prvom meču i gola u gostima.

A polufinale – spektakl. Moram priznati da sam već otpisao Liverpul posle poraza od 3:0 u Barseloni. Bio sam ubeđen da će im Katalonci spakovati neki gol u revanšu i srušiti sve nade. Nije mi se čak ni gledala utakmica. Ipak sam je odgledao iz poštovanja prema tradiciji besomučnog praćenja fudbala od kad znam za sebe. I nisam se pokajao. Sve ono što smo videli u tom meču i pobedi Liverpula od 4:0 može da stane u jednu reč – karakter. To je ono što ekipi Barselone fali u odlučujućim mečevima već nekoliko godina unazad. Jedna je stvar igrati u prvenstvu i krckati bodove od nejakih protivnika. Druga je stvar odigrati dobro kada je najpotrebnije. I ako mene pitate, Mesi nije nikakav lider. Svaka čast na igri i talentu, ali pokaži brate malo emocije. Pokaži da ti je stalo, da si tužan ili da si popizdeo. Nemoj kao miš neki da sagneš glavu i bežiš u rupu posle utakmice. Izađi pred novinare, budi samokritičan, pljuni saigrače, trenera, bilo šta… Ništa.

Ekipa Jirgena Klopa, harizmatičnog Nemca sa ispoliranim veštacima koji je sjajan motivator, pokazala je karakter. Ne znam šta im je trener rekao u svlačionici pre meča, ali igrači Liverpula su izašli na teren napaljeni kao zveri i demolirali moćnu Barsu. Mladi Trent Aleksander Arnold je kod poslednjeg gola napravio majmune od kompletne odbrane Barselone. Ispali su smešni. Liverpul će igrati drugo finale zaredom. Zasluženo.

U drugom polufinalu gledali smo grčku tragediju u režiji Totenhema i Ajaksa. Verovatno je čitav svet bio uz simpatične kopljanike, koji su bili hit ove sezone Lige šampiona. Ono što im se desilo u revanš meču pred svojom publikom, posle pobede u Engleskoj, teško je rečima opisati. Posle 2:0 na poluvremenu, Ajaks prima tri gola u nastavku i ispada iz takmičenja. Karnevalska atmosfera na krcatoj „Johan Krojf Areni“ se u poslednjem minutu nadoknade vremena pretvorila u sprovod. Retki su momenti u fudbalu, i sportu uopšte, kada vidite da posle utakmice plaču igrači i jedne i druge ekipe. Utakmica za infarkt.

Može se reći da je Ajaks platio danak neiskustvu. Nastavili su u drugom poluvremenu da se otvoreno nadigravaju sa protivnikom što ih je koštalo. Naravno, treba odati priznanje Totenhemu i neverovatnom Maurisiju Poketinu, koji je bez uloženog dinara ove sezone stigao do finala Lige šampiona. Svaka čast.

Što se tiče Lige Evrope, nerealno je porediti ovo takmičenje sa istorijskom sezonom u Ligi šampiona. Ipak, i tu je bilo dobrog fudbala i uzbuđenja. Na kraju, finale između Arsenala i Čelzija. Ostaje žal za sjajnom ekipom Ajntrahta u kojoj nastupa srpska kolonija na čelu sa našim Lukom Jovićem. Ispali su od Čelzija u polufinalu posle penala. Slična priča kao i Ajaks – talentovana generacija koja će se najverovatnije rasprodati tokom leta.

Engleski klubovi imaju sezonu za pamćenje u evropskim takmičenjima. Može se reći da su zaslužili s obzirom na to da je engleska Premijer liga verovatno i najjača na svetu. Fudbal se, izgleda, stvarno vratio kući. Ali ne samo u Englesku. Vratio se i u domove i srca svih onih koji su prestali da veruju u njega, misleći da se sve vrti oko novca i da nema mesta iznenađenjima. Bez obzira na to šta se desi u finalima, ovoga puta, fudbal je pobedio.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.