19.10.2018.
Kolumna: Četke & Metle

SADA & OVDE

Od Banata prema Sremu…

Teško možete naći selo u Sremu u kom se ne održava neka manifestacija, bilo da je krofnijada, štrudlijada, guščijada, ili neka druga „ijada“ uglavnom povezana sa gastronomijom i poljoprivredom. Žitelji tih sela se svojski trude da baš njihova „ijada“ bude najlepša i najposećenija. Sad, kako kome ispadne… Neke manifestacije su manje, neke više uspešne, u nekom selu se lepše provedete, u nekom baš i ne, ali zajedničko im je jedno, sve one su, bar po mom mišljenju, dirljivi i očajnički potezi da se sremskim selima da neki impuls i udahne život koji plako curi iz njih.

Mnogi među nama imaju pogrešnu sliku o Sremu, kao regiji velikih i ekonomski jakih sela. Doduše, ima dosta takvih sela, da ih sad ne nabrajam i ne „reklamiram“, ali sve je više sela, posebno onih fruškogorskih, u kojima živi po nekoliko stotina ljudi i kojima ozbiljno preti odumiranje. Mladi ljudi odlaze u gradove, i to ne samo one velike, sele se i u opštinske centre, poput Mitrovice, Rume, Inđije … Oni koji ostaju, ostaju na zemlji, a zemlja je postala nesiguran izvor prihoda. Naročito ako je nema dovoljno, jer nekad je maksim zemlje (deset hektara) bio više nego dovoljan da se živi i hrani porodica, danas ni deset puta po deset, neće biti taman.

Zato su meni te seoske manifestaciji baš dirljive. Na njima ćete mlad svet zateći u kulturno – umetničkim društvima, među lovcima ili ribolovcima, naravno u sportskim klubovima, ako ih ima. Biće ih svuda okolo, oko oranija, kotlića, kuvaće paprikaše, igraće kola, učestvovati na maskenbalima, radiće sve ono što treba da se radi, ali kad biste ih pitali svima bi oči zasijale na pomen grada. I to je sasvim normalno, grad pruža mnogo više od sela, a mladost je po definiciji nerazumna.

Kada sam jednu ženu iz Neradina pitala da li ima mladih žena u selu, koje bi se danas bavile ručnim radom, vezom ili šlinganjem, njen odgovor je bio ne. I to ne zato što ne znaju, već zato što smatraju da je to bez veze. Moja sagovornica je onako, skoro rezignirano, rekla da misli da će njena deca sve te ručne radove, kad nje više ne bude, pobacati i zapaliti. Iskreno se nadam da je preterivala, ali da postoji nezainteresovanost u jednom delu mlađe populacije, postoji. I zato su potrebne te naše „ijade“. I nisu one bog zna kako ni skupe, ali vrede sigurno više nego što je u njih uloženo.

Da njih nema mnogi bi zaboravili kako izgleda prava domaći kolač, onaj na kom smo odrasli, kakvog je ukusa domaće vino. Da nema tih seoskih manifestacija ovi mali, da ne kažem mladi, bi mislili da je čizkejk naš specijalitet, a oni malo stariji, da su pivo i pelinkovac jedina pića na svetu. Kome mama za rođendan pravi pracle sa roščićima, breskvice ili carigradsku pitu? Ko zna šta je šira? Kome mati bronhitis leči guščijom masti? Morali su Norvežani da nam otvore prodavnice posteljine i da nas podsete na perjane jastuke. A kad sam već kod jastuka, u toj fensi radnji za njega ćete morati da platite i sedam – osam hiljada, ali sigurno niste znali da vam u Šatrincima još bolji jastuk, od pravog domaćeg perja, gospođa Margita može napraviti za hiljadu i po dinara.

U istim tim Šatrincima na Guščijadi jedan momak je nosio majicu sa natpisom „Ubio bi se da nisam Sremac“. Lepo, drčno i originalno. Samo da nam Srem, u onoj njegovoj suštini i lepoti opstane … I ne posustane …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.