Izvestan pogled

Da komšiji ne crkne krava

Гледао сам, наравно као и сви које познајем, ватерполо финале између Србије и Шпаније и осећао сам се добро. Није ми било пало на памет да навијам против Хрвата који су се у претходној утакмици борили за бронзану медаљу и заслужено је освојили. Поготово нисам морао да размишљам да ли ће ме неко погледати попреко (мада утакмицу Хрватска – Италија нисам ни гледао), ако у овој текми будем навијао за прве комшије.
Као што је било прозивања: ко је издајник, а ко усташа, упућених свима онима који су навијали за актуелну другу најуспешнију репрезентацију на свету, што Србија није доживела ни у Монтевидеу, бог те видео. Не би ме зачудило да су наши дежурни фудбалски мапет-четници испрозивали и самог Владимира Владимировича (Путине, Србине!), а шта су мислили о Александру Вучићу, то се не зна, јер није нигде објављено. Како ли је смео да честита Хрватима велики спортски успех?
Негде сам прочитао да је подељена Србија на оне који су навијали за Хрватску на СП у фудбалу и на оне који су навијали против „усташа“, а за све који су играли против њих, заправо показала линију између оних који су уживали у четничком шовинизму и оних којима је доста тог карикатуралног замајавања по националној линији. Могуће, али ако је тако немам чему да се радујем. Србије је још увек легло четничко-недићевске полуписмене булументе која мења чарапе само кад се поцепају и оних који овом менталном и општом људском сиротињом одлично манипулишу.
Не знам колико сам у праву, али мој је утисак да су за Хрватску на Светском првенству у Русији, навијали заправо они Срби којима је доссадило да у 21. веку и даље бораве на дну каце испод ракијске комине и радују се као свом највећем успеху, свакој комшијској цркнутој крави.
Ала волим да мрзим, што би у једној реченици надахнуто ускликнуо с љубављу Радован Трећи.
Многи су Срби показали да им глупости пун куфер. Посебно им је преко главе тај осећај на који су нас они за које гласамо, већ скоро па навикли – осећај лузерског губитништва. То траје од 1991. године па скоро до данас. Године пакла, које смо провели под Милошевићем још нисмо заборавили, а већ су нас спопали досовски скакавци, који су оглодали државу као термити. Досовци јесу искористили незадовољство народа да ухапсе Милошевића и продају га међународној заједници „за шаку дплара“, али нису то учинили због народа већ да би њима било боље.
Јер ако су „досманлије“ заиста желеле другачију Србију зашто се нису организовале тако да утврде одговорност ратних тајкуна и њихове преторијанске гарде. Постоји једфна ствар у којој је Милошевић био у праву. Србије није ратовала са Хрцватском. Ратовала је бандитска ЈНА, то је била њена крвава освета због изгубљене државе.- краве музаре, у садејству са осталим паравојним бандама, чији су „лидери“ на туђој несрећи зарадили свој први милион. Србија није хтела да организује сопствени Нинберг, нико овде није стрељан због опште издаје и пљачке, зато је данас Србија пуна дебелогузих недораслих „генерала“ са масним пензијама и сличних пропалица. Таквима није доста што су упропастили једну државу, сад хоће да упропасте и сваку нормалност, друштво у целини. Лако их је препознати. Та гомила потомака прцача коза из крајишких вукојебина, одрасла на војничком казану, шири гузице по београдским дедињима. Пошто више нема шта да уништи, решило да се бави „медијима“. Основало некакве „фантомске“ телевизије, и сад глумата да нешто ради. Као што је глуматало да брани земљу од себе саме.
Таква је багра досадила нормалној Србији. Србије није ни глупава, ни губава, да за све на белом свету треба да јој буди криви Хрвати, Босанци, Црногорци, Македонци…
Говна која су засмрдела целу ову земљу са поносом се од стране дежурних мрзитеља нормалности, чувају у нашим недрима.
Да се решимо тих гована и готова ствар. Ствар једноставна као рерплика из Радована Трећег.