Izvestan pogled

Vučić, Fajfrić i Nemanjići

Novogodišnja „pilot“ epizoda novog serijala „Nemanjići“, koji redovno (kako je najavljeno) počinje da se emituje 17. ili 18. februara, izazvala je prilično žuči i polemike u javnosti i pre pravog početka. Bilo je bezbroj zamerki na račun prilično amaterskog rada, kako glumaca, tako i onih koji su pisali scenario, režirali i radili ostale stvari vezane za produkciju ove dugo očekivane televizijske serije.
Toliko se to bilo uzburkalo, da je moralo da se čuje i mišljenje predsednika Aleksandra Vučića. Kao pametan čovek, Vučić se nije poneo „navijački“, nego je mudro rekao da stvar treba odgledati, pa tek onda dati svoje mišljenje. Predsednik Vučić je na primedbe da je govor kojim se govori u seriji neprimeren, rekao da ne možemo očekivati da se u seriji namenjenoj današnjim gledaocima govori ondašnjim staroslovenskim jezikom, jer to niko ne bi razumeo.
Aleksandar Vučić je na jednom od Pinkovih TV kanala, priznao da u slobodnom vremenu rado čita knjigu „Sveta loza Stefana Nemanje“, koju je napisao naš poznati Šiđanin dr Željko Fajfrić, inače autor brojnih knjiga koje se bave našom srednjevekovnom istorijom. Dr Fajfrić se sasvim slaže sa predsednikom Vučićem po pitanju načina govora kojim se služe glumci u seriji. Takođe kaže da su kostimi iz onog vremena urađeni po uzoru na tadašnje doba. Međutim, ima mnogo nedostataka i po njemu. Prvo u likovima. Glumac koji Stefana Nemanju, po njemu nije adekvatan. Dok recimo mali Rastko (budući Sveti Sava), sasvim odgovara liku Nemanjića (koji su bili svetle kose i plavih očiju), lik Nemanje nije najsrećnije predstavljen. Crn, raščupan, znojan itd., nije ni nalik nekom ko pripada tadašnjoj lozi Nemanjića.
Kako god, ako se ima šta zameriti ovoj seriji (sudeći po onome što smo videli u novogodišnjoj pilot epizodi), to je pre svega struci, kako glumačkoj, tako i rediteljskoj. U redu, jasno je da o tom vremenu nema mnogo pisanih tragova (izuzev par žitija o Simeonu Mirotočivom – crkveno ime Stefana Nemanje), ali zar baš ta činjenica nije trebalo da rastereti autore u nečemu što se zove igrani program? Zar nije primer za to „Senke nad Balkanom“? Igrana serija, ipak, nije „igrani“ dokumentarac.
Ono što se meni, posebno ne dopada, to nije samo ova serija, već uopšte taj neki crkveno-bogobojažljivi odnos prema likovima iz naše istorije. Kao da oni nisu bili obični ljudi, pre nego što ih je Crkva proglasila za svece? Treba se u tom smislu setiti i pozorišne predstave „Sveti Sava“, našeg Mitrovčanina Siniše Kovačevića, koju su kvazi-crkveni-patrioti proterali iz Jugoslovenskog dramskog, zabranivši je kao u doba spaljivanja veštica od strane jezuita.
Kad smo već kod svetaca, zašto se niko od poslenika sa javnog servisa ne pozabavi pitanjima kako to da car Dušan jedini od te poznate Srbadije, nije postao svetac? Iako je za njegovo vreme Srbija dostigla najveće domete kao država.
A baš smo patili što smo izgubili carstvo. Toliko da smo i sirotog kneza Lazara nazivali „carem“, u nedostatku pravog. Svašta je moguće u deseteračkim pesmama.
No, sačekajmo taj 17. ili 18. februar, i dajmo šansu televizijskim Nemanjićima, koji su imali ambiciju da postanu srpska „igra prestola“. Serija je već urađena za naše pare i bez našeg pitanja. Ako je tako, možemo samo da se bunimo. Ono o čemu niko ne govori glasno jeste koliko je taj serijal koštao? Kažu da je preko tri miliona evra, iako su postojale još dve ponude za po milion evra jeftinije. Ali, kad je beg bio cicija? Naročito za tuđe novce. Ostavimo neka se time bavi gospodin Vučićević iz „Informera“. On ima poseban, takoreći dirljiv odnos sa „Žutim“ Bujketom, direktorom javnog servisa.