Sad i ovde

A zašto vi jedete prstima?

Ne stišava se polemika oko prve epizode serijala Nemanjići – rađanje kraljevine. Imam utisak da je podela napravljena, onaj kome se ne sviđa novo „čedo“ RTS svakako je sumnjiv, jer da nije, bilo bi mu jasno koliki značaj za nacionalnu stvar „u ovom teškim vremenima“ ima ovaj dramski poduhvat vredan nekoliko miliona evra. Ja ne znam ništa o tom značaju, niti me zanima, znam samo da je prva epizoda bila dosadna. Uopšte mi nije jasno zašto ljudi očekuju od televizije da nam servira istoriju? Ko hoće istoriju neka čita knjige i neka gleda dokumentarne filmove. Igrani program valjda ima neku drugu ulogu i neku drugačije estetske zahteve. I zato je najveći greh autora to što su napravili dosadnu seriju. Beskrvnu, monotonu i nezanimljivu. Kad kažem nezanimljivu, mislim da je nezanimljiva onim koji bar nešto znaju o srednjevekovnoj srpskoj istoriji. Nažalost, takvih je veoma malo, pa ima onih koji misle da je onaj Nemanjin mali što uspavljuje golubove u stvari car Dušan.
Zatim slede gresi podilaženju stereotipima, ali to je, bar se meni čini manje važno. To kad županica Ana (u lošoj glumačkoj izvedbi D. Mijatović) upada na sred ručka i pita decu i muža „a što vi jedete prstima“, nekom možda izgleda blesavo. Mislim, i meni izgleda blesavo. Blesavo i jeste, a još više naivno, ali hajde da se i mi nečim „ponosimo“… A mi kume boc, što reče Manda. Ali, jezik i akcenat u seriji svakako zaslužuju svaku osudu. Tako nešto javni servis nije smeo sebi da dopusti. Posebno ne u projektu od tri milione evra. Jer, stvar se lako uprska, a prilika je samo jedna. Mi smo mnogo siromašni da bismo svako malo snimali tako skupocene serije. Jednom je snimljen film o Kosovskom boju. I svi su ga manje više pljuvali, a on sad spram Nemanjića izgleda kao blokbaster. Niko više nije pokušao da snimi drugačiju i bolju verziju. A nije zato što ovde nema novca za takve stvari, sem kad je u pitanju neki mnogo veliki jubilej. Jednom je snimljena serija o Lazi Kostiću, što se mene niče bolje i da nije, ali Laza u ovom veku sigurno neće dobiti neku novu filmsku biografiju. Prilika je propuštena, nove neće biti. Tako je i sa Nemanjićima. Jednom se obeležava 800 godina krunisanja prvog srpskog kralja.
U povodu tog jubileja i emitovanja serije, M novine su rešile da obnove feljton o srpskim srednjovekovnim princezama i vladarkama. Ovog puta akcenat je na vladarskoj kući Nemanjića. Kroz priče o tim ženama autorka dr Snežana Bulat, priča priču o njihovim muževima, sinovima, braći, o istorijskim okolnostima i prilikama. I o tome kako su brzo menjali i žene i saveznike u skladu sa političkim procenama. Kako je srpskom kralju bilo lako da otera ženu „zato što je šugava“, kako su neke sirotice plemenitog roda bežale gole i bose glavom bez obzira sa srpskog dvora i kako je bilo i onih koji su svojim suprugama bili verni ceo život.
Svakakvih vladara je bilo u dinastiji Nemanjić. A svi sem jednog su kanonizovani i proglašeni svecima. Jedini koji nije svetac je upravo onaj čije carstvo je sirotinja raja sanjala dok je vekovima robovala pod Turcima. I ne samo sirotinja raja. Obnovu njegovog carstva sanjala je vaskolika srpska „dijaspora“ rasuta po ugarskim i inim evropskim ravnicama i prostorima. Jedino car Dušan nije svetac u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, iako je upravo on taj koji je omogućio da SPC iz arhiepiskopije pređe u status patrijaršije. Zašto? Pravo pitanje na koje nema baš tačnog i jednostavnog odgovora.