29.11.2017.
Društvo

Vizić: Život između dve granice

Bez pasoša ni kod lekara

Vizić je malo selo, smešteno na obronku Fruške gore, uz hrvatsku granicu, udaljeno desetak kilometara od Bačke Palanke. Selo teritorijalno pripada Sremu, a nalazi se u bačkopalanačkoj opštini. Da bi stigli do škole, lekara, opštinske administracije i radnih mesta u Bačkoj Palanci, Vizićani moraju dva puta da pređu hrvatsku granicu. A na svu ovu muku, tu su i troškovi oko pasoša.
A u selu… sve je stalo devedesetih. Meštanin Miroslav Ninković ispričao nam je koliko im problema zadaje to što se nalaze u ovakvoj situaciji.
– Dok nije bilo granica, bilo je lakše. Sada moramo preći četiri granice kako bismo otišli kod lekara. Deca koja se školuju u Bačkoj Palanci moraju imati pasoše, ali i mlađi, jer bez pasoša ne mogu kod lekara. To nam je baš problem, a i veliki trošak. Na svakoj carini se čeka, pasoš nam je pun pečata, a niko me ne pita kad on istekne da li ja imam novaca da ga produžim ili nemam. Ljudi koji nemaju svoj auto moraju ići autobusom, mora se… Zbog toga je ni ne volim da idem u Palanku – kaže Miroslav.
Partizanski put je žila kucavica Fruške gore i prostire se celom njenom dužinom i upravo se završava se na raskrsnici Vizić – Neštin. Nažalost, put se nalazi u lošem stanju i na njemu već više od deceniju nisu rađene nikakve sanacije, tako da je do Vizića ovim putem teško i doći. Dugo se govorilo o izgradnji puta ka Erdeviku, međutim, meštani kažu da od toga nema ništa. U selu ima oko stotinak kuća, a naš sagovornik odmahuje rukom i kaže da su one mahom prazne i da je Vizić selo sa pretežno staračkim domaćinstvom. Mladih nema, momci se ne žene, jer kako kaže, sada nijedna devojka neće da pristane da dođe i živi u selu.
Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ pohađa svega troje dece. Dvoje učenika u trećem razredu i jedan đak prvak. Kako Ninković kaže, školi preti zatvaranje, jer narednih nekoliko generacija dece neće biti za školu.
– Škola u Viziću je uvek bila četvrogodišnja, s tim što je ranije bilo mnogo više đaka. Bilo je više dece, sad ih ima troje u celoj školi, a kada sam ja išao u prvi razred bilo nas je dvanaestoro. Deca kad završe seosku školu, nastavljaju školovanje u Bačkoj Palanci. Omladine u selu gotovo da nema, neoženjenih ima mnogo. Neće devojke da se udaju u selo. Ženili bi se momci ali kad devojka čuje da je momak iz Vizića, koja bi došla?! Teško se živi, niz godina nije se radilo ni ulagalo u selo. Jedino što pored škole imamo prodavnicu i ambulantu, to nam dobro dođe – dodaje Ninković.
On ocenjuje situaciju u selu kao vrlo lošu i kaže da ništa nema perspektivu, ali da se opet mora nešto raditi kako bi se preživelo.
– Bavim se ovčarstvom. Imam oko 100 ovaca i jaganjaca. Još kao dete sam muzao krave, brinuo o teladima, bio sam uključen u sve te poslove. Moji roditelji su se doselili 1970. godine iz Bosne, jer se onda budućnost videla u Bačkoj Palanci, vinogradima… Radilo se mnogo, onda sam ja uz tatu naučio sve oko stoke. Sada žena i ja brinemo o ovcama. Redovno ih vodim na ispašu, jedino ih ne vodim kada je dubok sneg. Inače kada je lepo vreme, ja spavam do tri sata iza ponoći i onda idem u štalu kod ovaca kad se janje. Posle ih vodim na ispašu i kući se vraćam tek u mrak. Ovca hoće da si stalno sa njom, nju gazda ne interesuje, nego sluga. Moglo bi se živeti od ovčarstva kada bi bila neka normalna cena. Već pet godina unazad se nije menjala cena jaganjaca i ona je 300 dinara po kilogramu. Nekada smo u Viziću imali pašnjak na kome se hranilo oko 200 krava muzara. Izvodile su se na Đurđevdan i govedar ih je čuvao tamo sve dok sneg ne padne. Ranije je selo bilo pretežno stočarsko i dosta kuća je držalo stoku, sada je taj broj jako mali, jer se od ovog posla samo može preživljavati – priča za kraj Miroslav Ninković.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.