MALO IZOŠTRENO

Kolika je podrška srpskom modelu ostarkizma?

Građani antičke Atine u 5. veku p. n. e. bili su u prilici da se na deset godina ratosiljaju gradskog uglednika koji im se ne dopada. Skupština grada-države jednom godišnje bi pitala građane da li smatraju da ima potrebe da se glasa o odstranjivanju pojedinaca iz Atine radi zaštite njene demokratije. Bilo je potrebno da se 6.000 građana sa pravom glasa izjasni pozitivno da bi se pristupilo tajnom glasanju. Na parčetu crepa (papirus je verovatno bio skup) građani bi urezivali ime plemića, tribuna ili drugog uglednika, i ostarkon, kako se na starogrčkom nazivalo to parče crepa, predavali nadležnoj službi, javno, na agori ispunjenoj velikom masom ljudi. Uglednik, čije bi se ime našlo na najvećem broju ostarkona bio bi proteran iz Atine na deset godina. Po isteku progonstva imao je pravo da se vrati i zatekne sačuvanu svu imovinu, koju je do progonstva imao. U vremenu od 487. do 417. godine p. n. e. ostarkizovano je, radi prevencije tiranije i zaštite demokratije, najviše petnaest vojskovođa i plemića koji su pretendovali na vlast.
Srpski ekvivalent atinskom ostarkizmu je aktuelno „kanselovanje“ prvog na listi Ujedinjena Srbija, koje dosledno sprovodi Studentska lista. Na pitanje da li će građani Srbije, ispravljamo se: i građanke, u dovoljnom broju odobriti poduhvat „studenata“, odgovor ćemo dobiti već u noći između 25. i 26. oktobra, kada doznamo nezvanični rezultat glasanja. Već sutradan po izborima znaćemo hoće li bivši predsednik Srbije biti podvrgnut lustraciji, kako se kod nas zove ostarkizam, zajedno sa svojim najvernijim saradnicima. Tu moramo napomenuti da „studenti“, kako se u narodu nazivaju profesori koje su pravi studenti delegirali na Studentsku listu, obećavaju male promene pravila atinskog ostarkizma, pa će oduzimati i imovinu ostarkizovanih ili kanselovanih osoba. Nezakonito stečenu, razume se!
O neuspehu prvog srpskog pokušaja ostarkovanja svrgnutih nosilaca vlasti, radi prevencije povratka njihove tiranije, najbolje svedoče reči ubijenog srpskog premijera Zoran Đinđića, izgovorene na unutarpartijskom sastanku Demokratske stranke 4. maja 2002. godine, prema snimku dostupnom na internetu: „Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije (aplauz ― zabel. D. D.) i da se 7. oktobra raspiše konkurs, i da se svi oni koji hoće jave i da u roku od deset dana budu primljeni po određenim kriterijumima. A kriterijum je da nisi bio aktivan u JUL-u, kriterijum je da ne postoje krivične prijave da si počinio krivična dela, da nisi zloupotrebljavao položaj. Ima zaista puno ljudi u tim službama koji bi položili taj ispit. Onda bismo imali i televiziju, i sudstvo, i policiju gde bar ne bismo imali one najgore ljude bivšeg režima. Nije tajna da ja nisam bio u većini. Nije tajna da sam ja retko kad u ovoj zemlji bio u većini. I nemojte da me krivite. Znači, ja sam 5. ili 6. oktobra rekao: u redu, radićemo kako hoće većina. To je, dame i gospodo, bio legalizam. Legalizam znate šta znači. To je zakon i ustav Slobodana Miloševića da se striktno primenjuju, i da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića. Sve drugo je nelegalizam. Ja sam rekao: u redu, hajde da bude negde između. Malo ćemo da ga pošaljemo u Hag, malo ćemo da poštujemo njegove zakone, i da bude jedan prema jedan.“
Ali, nevolja ovog prvog srpskog pokušaja modifikovanog ostarkizma bila je upravo u praksi „malo ćemo da ga pošaljemo u Hag, malo ćemo da poštujemo njegove zakone“, jer se smenjeni predsednik države ne može malo kidnapovati i odvući u Hag, mora se kidnapovati sasvim, i sasvim odvući u Hag. I u haškom mučilištu ne može malo smrtno podleći, mora tamo sasvim da umre. Ustav ne može malo da se poštuje, a malo da se gazi. Ili se poštuje ili gazi. Iako je u prirodi svake vlasti da radi malo kako većina hoće, a malo na svoju ruku, ovakva praksa u prelomnim trenucima po naciju i državu obično ne proizvodi ništa dobro.
I Studentska lista će, kao što se desilo i DOS-u u prevratu 2000. godine, 26. oktobra biti zatečena nevoljom, ako osvane kao pobednik izbora: zateći će važeće ustav i zakone, koji će biti prepreka za munjevito izvršenje najvažnijih obećanja svojim glasačima. Sudeći po govorima prvog na Studentskoj listi i njenih istaknutih univerzitetskih profesora, ostarkizam prema pobeđenima, pod modernim imenima lustracija ili kanselovanje, mora da se sprovodi bez prethodnih promena ustava i zakona. Ako mislite da tako nije moguće, vratite se na prethodni citat iz govora Zorana Đinđića pred aktivistima Demokratske stranke: „da bude negde između, malo ćemo da ga pošaljemo u Hag, malo ćemo da poštujemo njegove zakone, i da bude jedan prema jedan“. I o voga puta saborci bi mogli da zažmure, da oproste ono „malo ćemo da ga pošaljemo u Hag“ i zadovolje se onim „malo ćemo da poštujemo njegove zakone“, pogotovo ako to može da se izvede za jednu noć, dok spavamo, i da sutradan niko ne može da nam kaže da smo u tome učestvovali.
U Atini je oko 417. godine p. n. e. ostarkizovan demagog Hiperbol, čije ime sasvim slučajno nosi popularna stilska figura, prepoznat kao opasan za demokratiju. Hiperbol je, kao radikalni demokrata, imao ambicije i izglede da se popne na sam vrh atinske vlasti, ali je procenjivao da mu stoje na putu Nikija, još radikalniji od njega, i umereni konzervativac Alkibijad. Pokrenuo je postupak ostarkizacije sa procenom da će ona doneti desetogodišnji progon jednome od dvojice njegovih konkurenata. Ova dvojica su, iako nepomirljivi politički protivnici, osetili zajedničku opasnost i potajno sklopili dogovor da svaki svoje simpatizere usmeri da na parčetu crepa urežu Hiperbolovo ime. Tako su za progon dobili manje glasova od Hiperbola. Tek kada je postupak sproveden i Hiperbol proteran na deset godina, Alkibijad i Nikija su ocinkareni, a njihova zloupotreba ostarkizacije proizvela je da građani više ne veruju u dobre namere pokretača postupka. Zakon o ostarkizmu još neko vreme je ostao na snazi, ali za pokretanje postupa više nikada nije prikupljen dovoljan broj glasova.
Iz citiranog govora Zorana Đinđića pred partijskim drugovima vidi se da je pokojni premijer bio svestan nedovoljne podrške građana i koalicionih partnera lustraciji kakvu je on bio zamislio. S toga je pribegao klijentelističkoj relativizaciji ustava i zakona, pa su partneri u DOS-u prihvatili da malo kidnapuju smenjenog predsednika i da ga „malo pošalju u Hag“, a malo da primenjuju „njegov“ ustav i zakone. Neposredno pred izbore 25. oktobra teško je predvideti da li se podrška građana srpskom modelu ostarkizma, malo krvavijem od starogrčkog, promenila u odnosu na 6. oktobar iz navedenog citata. U 2. tački plana Studentske liste ostarkizam je ponuđen kao temeljni uslov za prevenciju tiranije i zaštitu demokratije. Slučaj atinskog demagoga Hiperbola vremenski je, pa i kulturno, suviše daleko da bi nam poslužio za nauk.
Dragorad Dragičević