BEŠENOVO

Kamp koji decu vraća prirodi

Čas jahanja

Dok većina dece letnji raspust provodi uz telefone i računare, na jednom imanju u podnožju Fruške gore dan počinje uz konje, koze, kokoške i druge životinje. Ovde deca ne dolaze samo da nauče da jašu, već i da upoznaju život na selu, brinu o životinjama i kroz igru nauče kako nastaje hrana koju svakodnevno koristimo.
Najveći broj posetilaca čine početnici, a među njima su i deca koja se prvi put susreću sa konjima i životom na imanju. Ipak, ima i onih koji se ovde vraćaju godinama.
– Najviše, 80 odsto posetilaca su početnici. Nema starosnih granica, deca od dve-tri godine dolaze sa roditeljima u sedlu, pa sve do ljudi od 70 i više godina koji nikada u životu nisu jahali, a žele da ispune neku svoju želju, kaže Katarina Vilić, vlasnica imanja, koja se sa porodicom iz Beograda u Bešenovu skrasila za vreme epidemije korona virusa.
Pored jahanja za početnike i iskusne jahače, posebno mesto imaju dečji kampovi. Mališani ovde uče da brinu o životinjama, ali i da budu samostalniji, od muže koza i sakupljanja jaja, do vođenja životinja na ispašu i pripremanja hrane.
Za petnaestogodišnju Nataliju iz Beograda, koja na kamp dolazi još od malih nogu, ovaj boravak postao je mnogo više od običnog raspusta.
– Prvenstveno sam naučila da jašem i da se brinem o drugim životinjama i jednostavno da odrastam zdravo, pošto dolazim ovde godinama, a sada sam i volonter. Hranila sam životinje, vodila koze na ispašu, muzla, jahala, družili smo se, stvarno smo svašta radili, priča Natalija Jekić.
Iako dolazi iz grada, upravo joj život na imanju pruža ono što joj tokom godine nedostaje.
– Ovde dolazim kao neki odmor, pobegnem iz grada, dodaje Jekićeva.
Deca ovde, međutim, ne upoznaju samo različite vrste životinja, već i njihove karaktere. Šesnaestogodišnja Sara Vilić, inače kćerka vlasnika imanja, koja pomaže u realizaciji kampa, ima svoju omiljenu kobilu, Drinu, ali i kokošku kojoj je dala ime Slavica.
– U suštini, sve životinje su umilne i sve vole da se maze sa decom, kazala je Sara.
A imena nisu slučajna. Deca, provodeći vreme sa životinjama, vremenom nauče da prepoznaju njihove različite navike i temperamente.
– Svaka životinja se razlikuje po nečemu. Kad provodimo svaki dan sa njima, primetimo te razlike i zapamtimo vrlo lako, kaže Sara.
Da ovo iskustvo nije namenjeno samo deci iz Srbije, pokazuje i priča devojčice Timee Varge, koja je na kamp stigla iz Nemačke. Za nju je ovo prvi boravak, a među aktivnostima izdvaja svakodnevni trening jahanja i odlaske na jezero.
Kroz ovakve kampove deca tako dobijaju priliku da na nekoliko dana zamene gradsku gužvu prirodom, ekrane životinjama, a svakodnevnu rutinu novim iskustvima. I dok uče kako da osedlaju konja ili izmuzu kozu, možda nesvesno usvajaju i ono najvažnije, strpljenje, odgovornost i poštovanje prema živom svetu.
– U odgajanju svih tih životinja koje imamo, učestvuju i ova deca. Recimo, oni skupljaju jaja, pa od jaja prave kolače. Evo, danas baš žele da prave palačinke. Jedna tura je učestvovala u prikupljanju voća, od kojeg smo pravili džemove zajedno, a onda tokom trajanja kampa upravo to jedu. Tako i sireve koje pravimo, zatim piju mleku koje su pomuzli, ili sokove koje smo proizveli u timu, objašnjava Katarina Vilić.
Ovakvi kampovi decu uče samostalnosti i daju im nove veštine. To je prilika da nauče da zdrava hrana ne dolazi sa rafova marketa, već iz malih ili većih domaćinstava, koje su pripremile i proizvele vredne ruke.
Aleksandra Dražić