MALO IZOŠTRENO

Žaklina na dedinom Mostu slobode

Pred početak studentske blokade Mosta slobode u Novom Sadu 1. februara prošle godine, znamenita voditeljka N1 Danica Vučinić ovako uključuje u direktan program reporterku Žaklinu Tatalović: „Sada hoću da te iznenadim, i to malo ljudi zna, ne želim da privatizujem ovaj naš razgovor, ali mislim da je veoma zanimljivo da ti je danas radno mesto na mostu koji je projektovao tvoj deda Nikola Hajdin. Kada danas razmišljaš o svom dedi šta misliš šta bi on u ovom trenutku rekao kada bi video svoj most, koji će vrlo brzo biti ispunjen studentima?“ Žaklina se ponosno smeška trepćući sramežljivo očima i klima glavom: „Da, projektovao ga i je to dva puta, osamdesetih godina kada ga je gradio i nakon bombardovanja. Stalno je govorio da je demokratija jako teška u siromašnim zemljama, kao i da je svestan toga da političari nikako ne vole intelektualce. Ja mislim da smo svedoci sada te obe misli, te obe rečenice, da demokratija jeste teška u siromašnim zemljama, ali, evo, polako možemo da kažemo da koračamo ka njoj, i da političari ne vole ni intelektualce ni ove mlade ljude koji će jednog dana biti intelektualci. Ja mogu da verujem da bi zaista bio srećan što je zapravo njegov most, koji i nosi ime Sloboda, jeste danas jedan korak ka slobodi i da bi zaista bio srećan što su ovde danas studenti i što će ovde verovatno doći i studenti Građevinskog fakulteta na kojem je on predavao, tako da bi verovatno bio srećan što u ovom trenutku na njegovom mostu najviše miriše ta sloboda.“ Danica, kao da program već nije dovoljno poentirao, insistira: „Kakav ti imaš odnos prema svojoj današnjoj poziciji, svom današnjem radnom mestu?“ Žaklina, smešeći se i sramežljivo trepćući: „Ja sam pustila da urednici sami rasporede gde će ko biti. Ja sam ovo mesto sasvim slučajno dobila, i veoma sam srećna što sam na ovom mestu koje ima ne samo neke porodične vrednosti za mene, već što ću biti na ovom mestu sa studentima, sa kojima sam provela prethodnih 65 dana, može se reći i 65 noći, gde su god blokade i gde su god bile ćutnje. Biću srećna zbog toga što sam i ja sa njima ćutala hiljadu minuta.“
Na nevolju, redakciji N1 odmah se javio prof. dr Rade Hajdin, sin slavnog projektanta Mosta slobode: „Danas u video prilogu kao i u tekstu na vašem sajtu se navodi da je vaša novinarka Žaklina Tatalović unuka moga pokojnog oca akademika Nikole Hajdina. Ja sam sin jedinac moga oca i imam tri sina, koji su jedini unuci moga oca. Tatalović ne poznajem i nikada je na nekom familijarnom skupu nisam video. Molim vas da ovu dezinformaciju korigujete ili da gđa. Tatalović razjasni u kakvim je to ona rodbinskim odnosima sa mojim ocem i samim tim i sa mnom.“
Redakcija N1 brzo je sa svoga sajta obrisala emotivnu ispovest sa Mosta slobode, ali je objava ostala neizbrisiva na internetu. Žaklina je pak prećutala provalu, i nije objasnila ono što se objasniti ne može. Sve bi to i otišlo u zaborav da se Žaklina, kao zaslužni borac za slobodu i demokratiju, nije našla na studentskoj listi budućih poslanika.
Javnosti nije poznat intimni život redakcije N1, pa se tako ne zna da li je Žaklina dobila nekakav ukor zbog tako masne javne laži. Upućeni kažu da je svakodnevni posao pumpanja studentske slave zahtevao svakodnevno preuveličavanje, pa nije bilo smisla jednu neškodljivu laž izlagati ukoru. Međutim, ako i nije bilo unutarredakcijskog ukora, kao što nije bilo ni javnog izvinjenja, novinarstvo ima moralnu obavezu da ne ostane dužno takvom slučaju. Posve je zanimljivo kako je nedeljnik Vreme pokušao da ne ostane dužan ovoj obavezi, te kako je razrešio Žaklinin pokušaj da stekne slavnog dedu za potrebe „pumapanja“ na Mostu slobode i demanti prof. dr Rada Hajdina o njenoj vezi sa porodicom Hajdin. Autor pod inicijalima A. I. potpuno je izjednačio moralno-pravnu težinu Žaklinine lagarije da joj je Nikola Hajdin deda i izjave prof. dr Rada Hajdina da Žaklina nema nikakve veze sa porodicom Hajdin. Stanovište nedeljnika je da Žaklina kaže jedno, a Rade Hajdin drugo, pa je na vama, poštovani čitaoci da izaberete ko govori istinu!
Žaklinin slučaj, ako je on i ne omete na putu do poslaničkog zvanja, mogao bi da bude dragocen za izučavanje fiziologije laganja, pod uslovom da se neko lati takvog posla. Ona je, naime, u nezahvalnom novinarskom poslu, najamnik kao i većina novinara u Srbiji, svakoga dana morala da koristi laž pri opisivanju mase na protestnim skupovima, pri opisivanju Vučićeve tiranije, grubosti policije, tupavosti pristalica naprednjaka, hrabrosti i časti blokadera. Svakog bogovetnog dana morala je da „pumpa“, a sam pojam pumpanja podrazumeva izobličavanje realnosti. Pumpanje mržnje prema režimu, pumpanje slike o siromaštvu Srbije, prezira prema crkvi. Pumpanje nije ništa drugo do naduvavanje: na jednoj strani naduvavanje blokaderskih vrlina, na drugoj strani naduvavanje tupavosti lojalista.
Rečju, „pumpanje“ je, po svojoj prirodi, laganje o realnosti.
Žaklina je neprestano radila koristeći preuveličavanje kao alat „pumpanja“, i izgubila je orjentaciju o sopstvenoj stvarnosti. Pumpajući simboliku i patetiku protestnog skupa na Mostu slobode, uz ličnu identifikaciju sa pobunom protiv vlasti, obuhvatila je i sopstvenu biografiju, te nevino i iskreno saopštila da je unuka Nikole Hajdina, slavnog projektanta Mosta slobode. U izlivu nežnosti prema „svom dedi“ ona je potpuno smetnula s uma da postoje stvarni potomci Nikole Hajdina, stvarni sin i trojica stvarnih unuka. U radnoj i idejnoj opseni, moguće je čak i da je znala za stvarne potomke, ali joj je izgledalo logičnim da oni ne treba da se mešaju u njenu konstrukciju uzvišenog trenutka na Mostu slobode. Ideja rušenja vlasti je iznad svih drugih ideja i činjenica, pa s toga stvarni potomci Nikole Hajdina ne mogu da budu važniji od nje u tom uzvišenom trenutku „pumpanja“. U tome svetom času zamišljanja sebe kao unuke Nikole Hajdina trebalo bi da stvarnost podvije rep i skloni se pred izmaštanom slikom Žakline, koja se na dedinom mostu bori za slobodu i demokratiju u Srbiji.
Dragorad Dragičević