MALO IZOŠTRENO

Zašto je tako kasno pročitana Šumanovićeva poruka pred streljanje

U proklamovanom „rešavanju“ srpskog pitanja u NDH (trećinu pobiti, trećinu pokatoličiti, trećinu proterati) Sava se uklapao u trećinu predviđenu za likvidaciju, pa su mu poznanici predlagali da se skloni u Nedićevu Srbiju. Bilo je za to prilika tokom jula i avgusta 1942. godine, ali je umetnik izabrao da ostane. Tokom avgusta, uostalom, imao je naročit posao: slikao je beračice grožđa na tri izuzetno velika formata, poput onih na kojima je slikao grandiozne Kupačice (Šidijanke). Na poleđini prvog platna zabeležio je: „Počeo crtati 30.7.42. počeo uljem 3.8.42, počeo finim bojama 5.8.42“. Na poslednjoj od njih boja je još morala biti sveža kada su ustaški agenti došli po njega i odveli ga u Sremsku Mitrovicu na streljanje.
Poslednje Šumanovićevo delo, triptih Beračice, možda je, samim tim što je bilo poslednje, obavezivalo na posebnu obazrivost kritike. Međutim, decenijama su posleratni staratelji i proučavaoci Savine velike zaostavštine premetali njegove slike, pregledali i konzervirali, periodizovali, katalogizovali, pisali studije, klasifikovali slikareve faze, selektovali za prigodne izložbe, a nisu pročitali njegovu jedinu poruku onima koji ostaju.
Tako Savin biograf i prvi „inventarista“ njegove zadužbine Dimitrije Bašičević Mangelos, zagrebački slikar i esteta poreklom iz Šida, inače sin slavnog naivnog slikara Ilije Bašičevića Bosilja, nalazi da na Beračicama boje pomalo prelaze u kič, da se zamišljeni fini ritam figura prekida, a same „figure u svom crtežu nemaju ništa poetskog, već su, naprotiv, banalne, dok se fizionomije od banalnosti udaljavaju jedino prema neugodnoj grimasi.“ Beračice nisu privukle ni pažnju Miodraga B. Protića, pa je u svojoj studiji Šumanović, objavljenoj osamdesetih godina prošlog veka, kao monografija, jednostavno zanemario Beračice, i nije video njihovu dramatičnu poruku sakrivenu u triptihu.
Tek 2003. godine, skoro slučajno, zapažena je čvrsta kompoziciona veza između triju slika Beračica, nastavljanje jedne na drugu. Od tada se ova tri velika platna izlažu kao triptih. Tada je, šezdeset godina posle nastanka triptiha, počelo „dešifrovanje“ slikareve poruke.
Istoričarka umetnosti u Galeriji „Sava Šumanović“, i dugo njena direktorka, Vesna Burojević objavila je 2008. godine kratko „uputstvo“ o mogućem novom čitanju Beračica. Njen entuzijazam prema euharistijskom čitanju triptiha iskupio je grehe svih prethodnih staratelja nad zadužbinom slavnog slikara, a ponudila je i dobronamerno objašnjenje slepila pred porukom ovog dela: tri slike nisu viđene kao celina koja potpuno menja njihovo mesto u hijerarhiji vrednosti.
Triptih Beračice „prikazuje“ dvanaest ženskih figura sa korpama zrelog grožđa, u vreme žetve pšenice, kada je u stvarnosti grožđe mesecima daleko od berbe. Preciznije, Sava na ovom triptihu slika istu žensku figuru u nošenju ili podizanju teške korpe sa grožđem. Izgleda da koristi predloške istog porekla kao i pri slikanju velikog ciklusa Šidijanki, kada mu je pozirala plavokosa lokalna pevačica, koje već odavna nema u Šidu. Uzima samo njeno lice, koje se na Kupačicama stapa u iluzionističku harmoniju prirode i ženskog tela. To lice, ne manje lepo i zdravo nego na Kupačicama, oslikava užas u koji je zagledano, oslikava iščekivanje zla koje samo što se nije pomolilo na vidiku, gleda u nebo kao da mu postavlja pitanje na koje ne očekuje odgovor. To lice se obara u položaj molitve, zagleda se u druga lica da s njima podeli tešku slutnju. Verovatno istu žensku figuru, čija se putenost na Kupačicama venčava sa pejzažom poput osveštavanja odnosa između ženika i neveste u biblijskoj Pesmi nad pesmama, slikar oblači u odeću sremskih seljanki zemljodelki, njenim nežnim ramenima dodaje mladićku širinu, a rukama muške mišice i zglobove, kao da predviđa na kome će ostati život posle pokolja hiljada uglednih Srba Srema, koji se odvijao upravo dok je slikar radio na ovom triptihu.
Nemoguće je u našem vremenu i pri našoj distanci od decenija posle Drugog svetskog rata, u kojima je ideološko osvetljenje uticalo i na stvaranje, i na iščitavanja umetnosti, zameriti Miodragu B. Protiću što nešto nije video u Savinim Beračicama, ili Dimitriju Bašičeviću koji u Zagrebu, i da je video, nije smeo da vidi. Nemamo nijedan nagoveštaj da je Protić namerno zaobišao hermeneutičku klizavicu Beračica. Prosto rečeno, da bi se detektovala slikareva poruka, da bi se dvanaest varijanti iste ženske figure pročitalo na euharistijskom pismu, da bi se neprirodnim spajanjem žetve pšenice i berbe grožđa stekli hleb i vino za „pričešće“, da bi se razumela potresna staloženost opraštanja umetnika od života, koje je ovaj triptih poneo, potrebno je imati i nešto malo liturgijskog iskustva, koje ovaj vrsni kritičar nije imao. Protićevo vreme (kapitalnu monografiju Šumanović objavio je 1985.) još uvek je vreme u kome je celokupni javni prostor, pa i kritičko-teorijsko stvaralaštvo, veoma obazriv na liniji dodira sa verom. Da bi se javno zapazilo Savino „pričešćivanje“ kroz ovaj triptih, moralo bi prethodno da se zvanično pamćenje strašnog zločina oslobodi „pravila sećanja“ na zločin, koje su imenovale hrvatske ustaše fašistima, a pobijene Srbe rodoljubima.
Uz to, sasvim je moguće da je Sava komponovao svoj triptih na jeziku koga ustaše ne poznaju, da bi njegov savršeni lični mir u poslednjem mesecu života, kao poruka u boci, našao put do pokolenja. Ustaški agenti, koji su došli po njega ujutro 28. avgusta 1942. godine, svakako su morali biti prvi vidioci triptiha. Možda su ga i duže razgledali dok se Sava, po njihovoj dozvoli, kupao i oblačio pred odlazak u smrt, ali ništa nisu videli. Da jesu, triptih ne bi stigao do našeg vremena. Ni stotine drugih slika, verovatno.
Napokon, kvalifikovani istraživač srpskog slikarstva 20. veka Ljubica Miljković (1949 – 2025.) objavljuje 2007. godine, drugu kapitalnu, monografiju o Savi Šumanoviću Prepuštanje pasiji. O Beračicama kaže: „Lica lepih i zdravih devojaka i snažnih žena jesu krik umetnika i humaniste, ujedno i njegovih sunarodnika suočenih sa sudbinom koju ne mogu da promene. Ali ne onaj zastrašujući munkovski, nego tek nagovešten, više kao rezignacija očajnika koji se nadaju i nastavljaju da žive u harmoniji sa prirodom…“
Miljkovićeva, u zaključnom osvetljavanju Savinog dela u ovom velikom eseju, stavlja tačku na visokoumne pretpostavke o Savinoj bolesti, koje ne samo što zamagljuju pogled na njegov čudesni triptih, nego i opterećuju pijetet prema grandioznom umetniku i žrtvi ustaške mržnje. U zaključnim razmatranjima Prepuštanja pasiji Miljkovićeva je presekla: „Ne slažem se.“ To „ne slažem se“ moraće nadalje da se uvažava u svakom budućem izučavanju Savinog dela.
Dragorad Dragičević