ZANIMLjIV HOBI MITROVČANKE OLIVERE DELIĆ

U carstvu lutaka

Olivera u društvu lutaka, medvedića, kućnog ljubimca i svoje najomiljenije „lutke“, unuke Sofije

Do sada je po gruboj računici prikupila oko 1.000 različitih igračaka, originala i kopija. Saznanja o lutkama proširujemo podatkom da one nisu samo predmet za igranje prolazne vrednosti, već u nekim zemljama i ozbiljan industrijski ili manufakturni proizvod direktno povezan sa razvojem pojedinih privrednih grana, poput mode

Za više od tri i po decenije rada u Muzeju Srema gde je stekla najviše zvanje muzejskog savetnika, istoričarka Olivera Delić napisala je pregršt stručnih radova, publikacija i organizovala bezmalo 50 izložbi sa tematikom iz istorije Sremske Mitrovice i Srema. Tokom čitave radne karijere, koja je okončana pre tri godine odlaskom u penziju, Olivera se trudila da svojom kreativnošću i sistematskim pristupom istraživačkom radu na sebi svojstven način utvrdi i predstavi neretko nove, manje poznate činjenice iz različitih sfera bogate istorijske prošlosti sredine u kojoj živi i radi. U jednom momentu takvog istraživačkog i stručnog rada došla je na ideju da oformi zbirku lutaka, dečijih igračaka, koje su vekovima unazad igrale važnu ulogu u odrastanju i životu mnogih generacija. Formiranje po mnogo čemu specifične muzejske zbirke nije Oliverina originalna ideja. jer širom sveta, čak ponegde i u Srbiji, postoje muzeji ili muzejske zbirke starih lutaka. Njihovo osnivanje proisteklo je iz činjenice da nastanak i razvoj lutaka i drugih predmeta za igru još od praistorijskih vremena prati napredak ljudske civilizacije. Na žalost, ideja da zainteresovani građani donesu primerke sačuvanih lutaka u najvećem sremskom muzeju nije naišla na „plodno tlo“. Uprkos tome, Olivera poslednjih godina radne karijere postaje ozbiljan kolekcionar lutaka. Njihov broj vremenom se povećavao pa je vlastiti stambeni prostor pretvorila u svojevrsni muzej, kome trenutno nedostaju samo adekvatne izložbene police i ormari. Upravo u ovih šezdesetak kvadrata porodičnog ambijenta u centru Sremske Mitrovice, okruženi mnoštvom lutaka i plišanih medvedića različitih proizvođača i perioda nastanka, koje je sagovornica brižljivo odabrala da nam pokaže i detaljno opiše, vodimo razgovor sa Oliverom Delić. Do sada je po gruboj računici prikupila oko 1.000 različitih igračaka, originala i kopija. Saznanja o lutkama proširujemo podatkom da one nisu samo predmet za igranje prolazne vrednosti, već u nekim zemljama i ozbiljan industrijski ili manufakturni proizvod direktno povezan sa razvojem pojedinih privrednih grana, poput mode. Oliverin neobičan hobi dobija na značaju u današnje vreme pomalo setnih sećanja „starijih“ generacija na vreme svog odrastanja, na neke lepše i bezbrižnije dane kada su devojčice odrastale ne samo u okruženju najboljih drugarica, već i neizbežnih, njima omiljenih lutaka.
Oliverino interesovanje za lutkarsko kolekcionarstvo, iako ima podlogu u muzeološkoj struci, nije slučajnost. Priču o njenom neuobičajenom hobiju počinjemo sećanjem na vreme dečijeg odrastanja u mitrovačkom naselju „KP dom“. Posedovanje što lepših lutkica nije bila samo prirodna dečija potreba, već na neki način i pokazatelj socijalnog statusa. Tako je bilo kroz istoriju pa i u porodicama devojčica jugoslovenskog socijalizma posleratnog perioda. Olivera, kao i većima njenih vršnjakinja iz tog vremena, potiče su iz tipične mitrovačke radničke porodice. Njen otac radio je u stražarski posao u tadašnjem Kazneno-popravnom zavodu i zajedno sa suprugom trudio se da ćerki, shodno mogućnostima priušti igračke koje je želela. U pitanju su bile uglavnom jednostavnije lutke, kako sagovornica reče, „obične, plastične, one sa vašara“. I kao takve ona ih je obožavala. Brižno ih je čuvala, češljala i „oblačila“, razvijajući dečiju kreativnost, odgovornost i estetiku. Među Oliverinim drugaricama, kako sama reče, bila je i devojčica čiji je otac bio agronom – inženjer na „KP domu“, sa nešto boljim mesečnim primanjima. Samim tim i njene lutke bile su luksuznije, neretko sa kućicom i drugim pratećim „drangulijama“. Svaki majčin odlazak kod šnajderke naša sagovornica koristila je da „izmoli“ neki višak „krpica“ ili materijala, kako bi svojoj lutki sašila haljinicu ili drugi odevni predmet. Neretko je od različitih materijala i sama pravila lutku. Zato je u svojoj kutijici uvek imala spremne makazice, iglu i konac.
– Sakupljanje lutaka i igračaka počela sam pre nekih šest godina. Nešto malo lutaka koje mi je uglavnom dala komšinica imala sam kod sebe, a kasnije sam najveći broj lutaka kupovala, uglavnom na „buvljacima“, pijacama, posredstvom interneta ili u okolnim gradovima. Do jednog broja lutaka, naročito onih vrednijih, došla sam naručivanjem iz Beča i drugih gradova u inostranstvu. Na žalost, bilo je i primeraka lepih i vrednih lutaka koje su mi, dok nisam imala dovoljno znanja i iskustva izmakle, pa ih nisam kupila. Danas imam lepu kolekciju koja bi se mogla prezentovati, da li po vrsti materijala ili deceniji nastanka, nebitno. Izlaganje naše sagovornice dodatno je interesantno zbog činjenice da Olivera koja je u zrelom životnom dobu kao ostvareni profesionalac, majka i baka, o svojim igračkama i lutkicama priča sa oduševljenjem i emocijom one devojčice iz „kapedomskog“ naselja „šezdesetih“ godina.

Lutke iz Jugoslavije neretko su pričale, hodale i pevale
Podsetimo da je socijalistička Jugoslavija imala nekoliko izuzetnih proizvođača poput „Jugoplastike“, „Biserke“ ili „Mehanotehnike“. Njihove lutke su bile od kvalitetnih materijala, a neretko su pričale, hodale i pevale. Olivera Delić je došla do saznanja da je Srbija u međuratnom periodu imala privatnu proizvodnju lutaka u Beogradu. Ideja o formiranju muzeja morala bi naći ozbiljnu podršku jer izlaganje i zaštita ovakvih predmeta iziskuje određene uslove. Olivera smatra da bi izlaganje lutaka u muzejskim ustanovama doprinelo boljoj animaciji najmlađih da ostatke istorijske prošlosti zavole kroz igru i druženje. U očekivanju da će u najvećem sremskom gradu prepoznati kvalitet ovih ideja, sagovornica „M novina“ nastaviće da prikuplja lutke i slične igračke, tražeći u njima lepotu i „mirise“ starih vremena.

Tako smo upoznali ukrajinsku lepoticu Irinu, lutku koja vas istim pogledom posmatra iz svakog ugla, a proizvedena je u fabrici koja više ne postoji. Ovde je i francuska „budoar“ sobna lutka koja se proizvodi od 1925. godine i prati aktuelne linije, sa perfektnom šminkom, tankim obrvama, cipelama sa štiklama i obaveznom cigaretom u ruci. Takva lutka krasila je devojačke sobe kao simbol tada modernih devojaka. Upoznajemo i nam jednu od omiljenih Oliverinih lutaka poreklom iz italijanskog grada Pjaćence. Proizvedena je davnih „tridesetih“ godina. Kada je nabavljena bila je u lošem stanju, ali je Olivera njenu razvezanu kosu uplela u „kikice“ popunjavajući sve rupe i popravljajući oštećenu boju. Prema njenim rečima, jedna od sličnih italijanskih lutkica nalazila se na fotografijama bivše britanske kraljice Elizabete i princeze Jelisavete Karađorđević dok su bile devojčice. Malo dalje od njih je i Helga, lutka iz predratnog perioda napravljena od kartonske mase debele dva milimetra, koja je nabavljena sa očerupanom kosom koju je savesna kolekcionarka, kao i u drugim slučajevima, sredila. Posebne emocije Olivera Delić gaji prema plišanim medvedićima. Slušamo priču o jednom od malih „Tedija“, medvedu domaće proizvodnje, oko čije se kupovine Olivera ozbiljno nastavljala sa pijačnom prodavačicom. Podsećamo se priče o medvedu kao „brendu“, koga je lansirala Amerika na osnovu istinitog događaja u kome je predsednik Teodor Ruzvelt 1902. godine odbio da kao lovac ubije medveda. Stoga je po njegovom imenu za sve medvede kao drage igračke ostao naziv „Teddy bear“. Sagovornica nam opisuje još jednog plišanog medveda čuvenog nemačkog proizvođača „Šteif“. Vraćamo se na priču o lutki kao omiljenom poklonu od roditelja.
– Moram da kažem da sam kao devojčica jedva čekala da roditelji dođu sa vašara i da mi donesu neku lutku. Uz nju je uglavnom kao poklon išla i alva. Najčešće je to bio laćarački vašar, a išlo se u Martince ili druga okolna mesta. Te lutke bile su od tvrde rozikaste plastike. Upravo takva bila je i moja omiljena lutka. Jednom prilikom posvađala sam se sa drugaricom i ona je toj lutki iščupala obe noge. Moja majka, koja je takođe imala dosta smisla i sposobnosti za sređivanje lutaka, sašila je i pričvrstila nove noge mojoj omiljenoj lutki, seća se Olivera Delić.
U opisu bakinih lutaka aktivno pomaže Oliverina unuka Sofija. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je „plava“ devojčica najlepša od svih lutaka u bakinom okruženju. Premda su lutke od tkanine, plastike, gume ili papirnog materijala, uz plišane mede raspoređene po celom stanu, našoj sagovornici ne pada teško da svaku specifičnu i njoj posebno dragu lutku pronađe i ispriča nešto o njenom poreklu ili materijalu od koga je napravljena. Inače, svoje mnogobrojne igračke, lutkice i haljinice, Olivera Delić u jednom trenutku svog života spakovala je i podelila sestrama u selu. Igranje sa lutkicama prestalo je u danima koje je prepoznala kao vreme prelaska iz života devojčice u devojačko doba, a njemu pripadaju nova interesovanja. Bilo je to u danima posle letnjeg raspusta na prelasku iz osnovne u srednju školu. Ispostaviće se da u kasnijim fazama Oliverinog životnog kruga ovakve uspomene i predmeti iz detinjstva itekako nedostaju.
Lutke kao predmet za igru postoje od praistorijskog perioda. Arheološka zbirka Muzeja Srema raspolaže nekim primercima predmeta za igru. Kroz istoriju su pravljeni uglavnom od kamena, metala drveta, papira, plastike, čak i slonovske kosti. Najstarije lutke pronađene su na bliskom i dalekom istoku, a preko antike su došle u evropske zemlje. Centar industrije lutaka u 15. veku postao je nemački grad Nirberg. Kasnije se razvija modna lutka u Londonu i Parizu uz estetski momenat i korišćenje inovativnih materijala. Najčešća kombinacija prilikom izrade bila je smesa papira i kartona koja bi se zapekla, a potom farbala. Epohalno otkriće s kraja 19. veka bilo je omogućavanje zglobne pokretljivosti ekstremiteta i glave lutaka. Od tog perioda prave se keramička zglobna glava i ruke. Lutkama kao modelima pripada ključna uloga u razvoju evropske modne industrije jer su one svojevrsna preteča današnjih manekenki. Naime, po odgovarajućoj modi odevene lutke distribuirane su u veće evropske centre i kao takve diktirale su modne trendove pre nastanka poznatih modnih časopisa. Takve lutke, uglavnom drvene, posebno su farbane i precizno je iscrtavan svaki detalj na njihovom licu ili frizuri. Vodilo se računa o haljinama u koje će biti odevene. Ozbiljni evropski proizvođači u jednom momentu izrađivali su samo keramičke glave lutaka, koje su potom distribuirane po celom svetu. Na tako isporučene glave lutaka lokalno se izrađivalo odgovarajuće telo. Interesantan je i podatak da su likovi lutaka uglavnom odgovarali stvarnim osobama, najčešće ćerkama njihovih proizvođača. Neretko su predstavljana lica poznatih ličnosti, poput lutke Širli Templ iz „pedesetih“ godina prošlog veka. Do današnjih dana proizvodnja lutaka je krajnje komercijalizovana i postoji nekoliko svetskih brendova. Nema sumnje da se mnoge devojčice i danas rado obraduju lepoj i kvalitetnoj lutki.
Dejan Mostarlić