MALO IZOŠTRENO

Sloboda neće umeti da peva o Novaku kao što je vlast o njemu pevala

Nakon svake pobede na Vimbldonu, a tako će verovatno biti i u ostatku karijere koja bi mogla da potraje koliko i protesti protiv vlasti u Srbiji, Novak Đoković rukama izvodi koreografiju koja predstavlja pumpanje. Čega: izduvane gume, dušeka na naduvavanje, lopte? Na uobičajenoj pres konferenciji posle prve pobede objasnio je da se sa decom dogovorio da simuliranje pumpanja bude koreografija proslavljanja budućih pobeda. Koreografija se, rekao je, nametnula po stihu jedne pesmice „Pumpaj, pumpaj, zašto si stao“.
Slučajno je, međutim, „Pumpaj, pumpaj“ glavni slogan ohrabrivanja neposlušnosti aktuelnoj vlasti u Srbiji, slučajno je „Pumpaj, pumpaj“ završni ukras govora na plenumima „studenata u blokadi“, baš kao što je rektor Filozofskog fakulteta u Beogradu Danijel Sinani ukrasio svoj govor na jednoj sednici plenuma blokiranog fakulteta. „Pumpaj, pumpaj“ je antiteza završnom ukrasu patriotskih govora „Živela Srbija“. Rutinski pregled spotova dens-hitića iz 2004. „Pump It Up“ belgijskog muzičara Danzela pokazuje da je Novak inventivniji od reditelja ovih spotova, i da je ovoj pesmici sam dodao koreografiju pumpanja.
Srpski opozicioni mediji javljaju da je Novakovo „pumpanje“ oduševilo navijače na Vimbldonu. To, međutim, i nije neka tiražna vest, jer je polugodišnje „pumpanje“ na ulicama i trgovima Srbije veoma popularno u najširoj publici na zapadu, koja je pretežno uz srpske „studente u blokadi“, kao borce za evroatlantizam i protiv malignog ruskog uticaja na Srbiju.
Nema meritornih istraživanja koliko je Novakovo „pumpanje“ doprinelo da se građansko nezadovoljstvo napumpa u cilju pucanja balona vlasti u Srbiji, koji uostalom nije pukao, ali je vidljivo da provladini mediji vesti o Novaku smeštaju među sporedne, a „pumpanje“ odsecaju sa inače skraćenih video izveštaja o njegovim pobedama.
Do blokade srpskih fakulteta i Novakove podrške protestima protiv vlasti, vesti o „najboljem teniseru u istoriji“, a neretko i o „najboljem sportisti u istoriji“ ne samo Srbije već i planete, nisu smeštane samo u namenske sportske rubrike, već su u nekim medijima imale posebnu rubriku „Novak“. U toj rubrici je bez strogog odbira i kriterijuma, trpano sve što se ukaže o Novaku Đokoviću, kao, na primer, koga će trenirati njegov bivši trener, ko je sve i šta odgovorio Vilanderu na njegov komentar o Novakovoj formi, trpana su besmislena naklapanja o rekordima iz nevažne teniske statistike, o Novakovom jelovniku, o odevanju njegove žene, o njegovom prikupljanju „energije“ u bosanskim „piramidama“ kod Visokog. Srpski provladini mediji su prilikom punjenja rubrika o Novaku ciljano emitovali netrpeljivost prema jednako čestitim velikanima Nadalu i Federeru, patriotama svojih država, a mi, čitaoci, nismo se ni osećali pozvanima da proveravamo zašto bi trebalo da ih mrzimo ili, u blažem slučaju, da ih uzimamo kao velikane samo da bismo izmerili da je Novak još veći.
Novak je i pre studentskih blokada i svoje podrške antivučićevskim protestima bio veoma zastupljen i na srpskim opozicionim medijima, nije bilo razloga da bude drukčije, i bio je jedna od retkih tema zastupljenih na obe strane. Bio je zajedničko dobro publike svih političkih uverenja, bio je nikakav ekvivalent za božanstvo kome samo korak nedostaje do statusa antičkog boga po rođenju.
Čim je preduzeo da „pumpa“, Novak je u provladinim medijima izgubio status božanstva, i postao samo mladi čovek koji se opredelio politički, obradovao prozapadnu političku publiku, a razočarao podržavaoce Aleksandra Vučića. Ovo odustajanje provladinih medija od Novaka slučajno se podudarilo sa angažovanjem Jusaina Bolta za promotera svetske izložbe Ekspo 2027. u Beogradu. Deluju logično reakcije sa opozicione strane kao što je ova: „Pored živog Novaka, nama je glavni promoter Ekspa – Jusein Bolt. I da ništa drugo ne znate, samo na osnovu ovoga se vidi da tu nešto opasno smrdi“. Ali se mora priznati da vlast nije ni imala izbora u ovom slučaju: kako da Ekspo 2027. promoviše nacionalni heroj koji „pumpa“ podršku blokaderima namerenim da blokiraju gradilište Ekspo 2027, te nateraju državu da odustane od svetske izložbe i teško se obruka pred svetom?
Novakovo političko opredeljivanje posebno je samo po snazi razočarenja koje je izazvalo u lojalističkom delu građana Srbije. Inače, političko opredeljivanje glumačkih i sportskih „božanstava“ je postalo u Srbiji učestalo, ali bez ikakvog učinka na glasačko telo. Niti je Ceca Bojković primakla srpsku opoziciju pobedi, niti je Laza Ristovski pomerio naviše Vučićeve ionako visoke procente popularnosti. Glumci igraju razne uloge, transformišu se u različite karaktere, i neretko im se čini da su njihove uloge upotrebljive za osvajanje vlasti.
Novak je mlad čovek, i on će svakako videti leđa i ovoj vlasti Srbije, ali njegovo političko opredeljivanje neće tome bitno doprineti, neke druge stvari održavaju ili obaraju vlast. On je bistar mlad čovek koji to sigurno i sam razume. S toga nije jasno šta je to prevagnulo da se na zalasku svoje veličanstvene karijere prizemi tako amaterski i tako uobičajeno za bogate ljude. U redu, legitimno je da mu nije stalo do obožavanja kod publike koja podržava Vučića, ali mogao je to i ranije da pokaže, da ne pravi budale od lojalističkih urednika koji su mu posebne rubrike godinama održavali i punili ih njegovim podvizima i podrigivanjem bogatog sveta na marginama teniskog sporta.
Niko nema pravo da Novakovu podršku protestima protiv vlasti uzme kao manjak njegove ljubavi prema otadžbini, kojoj je neprocenjivo doprineo u skidanju fašističke stigmatizacije sa nje. Jedno je, međutim, nesporno. Sloboda Srbije, kakva se možda rađa na njenim blokiranim fakultetima i raskrsnicama, neće umeti da peva o Novaku kako je o njemu pevala sadašnja vlast Srbije i mediji koji je podržavaju.
Dragorad Dragičević