IZ UGLA PSIHOLOGA

Kada umre neko koga voliš…

Kada umre neko nama blizak, tugovanje je emocionalna reakcija na gubitak. Drugi emocionalni odgovori mogu uključivati depresiju, anksioznost i strah (šta dalje), osećanje krivice (to sam mogao biti i ja; jesam li uradio sve da sprečim/pomognem…), bes (ovo nije trebalo da se desi; on/ona/ja ne zaslužuje ovo), itd. To je vrlo ličan, nekada haotičan i nepredvidiv unutrašnji proces. Da bismo ga uspešno prebrodili, potrebno je razumeti i prihvatiti svojevrstan paradoks, naučiti živeti sa realnošću, koja nam se ne sviđa i koju ne želimo da prihvatimo kao istinitu. Tugovanje nas istovremeno primorava i da promišljamo o vlastitoj smrtnosti i konačnosti. Smrt narušava psihološku ravnotežu, uzdrmava osećaj psihološke kontrole.
U ljudskoj prirodi je da nastojimo da patimo što manje. Biološki smo podešeni da težimo postizanje prijatnosti i izbegavanje bola. Ipak, suprotno svim našim instinktima, da bismo prevladali tugu, potrebno je da osetimo bol. Patnju zbog gubitka bliske osobe možemo prevladati samo ako je ne poričemo, već smognemo snage da je osetimo i preživimo. Iskustvo pokazuje da kakvi smo u životu, takvi smo i u smrti: borbeni, žilavi ili, pak, nežni i manje otporni.

Tabu tema

Smrt je u našoj kulturi velika tabu tema, zasnovana na blaženoj samoobmani smrt se događa drugima, tamo negde. Sa lakoćom razgovaramo o bolestima, nekim vrlo intimnim pitanjima (o seksu, na primer), ali kada se pokrene pitanje smrti, vrlo često se pojavi velika nelagoda. Većina ljudi ne zna kako da o tome govori, niti kako da se ponaša, ako se nađe u društvu ožalošćene osobe. Ožalošćena osoba značajno „olakšava“ drugima, ako ne pokazuje otvoreno svoju patnju, ako se „nosi hrabro“, ako „stoički“ podnosi svoju bol. Ta bol, bol zbog gubitka neke osobe je nevidljiva. Ona ostavlja nevidljiv ožiljak, veliki ili mali, u zavisnosti od stepena bliskosti sa izgubljenom osobom.
Smrt razotkriva mnogo toga. Ona na videlo iznosi sve naše skrivene slabosti, ogoljava one najtananije emocije i otkriva koliko su nam važni naši najbliži. Prihvatanje stvarnosti je najteži deo tugovanja, ali proces koji je neophodno proći. Ono zahteva napor, ogroman napor, ali ako se valjano prođe (ukoliko je potrebno i uz podršku stručne osobe), pomoći će ožalošćenoj osobi da ozdravi, da bude funkcionalna i da ponovo sastavi delove svog života, pogođenog gubitkom.

Tugovanje kompleksan proces

Proces tugovanja je kompleksan proces koji se odvija na vidljivom nivou, koliko i na onom nevidljivom, slično ledenom bregu. Na vrhu tog brega je ono manifestno, kako se ožalošćena osoba ponaša, šta izgovara. Na drugom, nevidljivom delu se odvija nešto između patnje zbog gubitka i instinkta za preživljavanje. Kad se fokusira na gubitak, ožalošćena osoba proživljava tu patnju kroz psihički bol, tugu, suze, čežnju i zaokupljenost preminulom osobom. Paralelno se aktivira i instinkt za preživljavanjem, okupiranost dnevnim obavezama, poslom, praktičnim promenama koje nastaju zbog gubitka bliske osobe, pa čak i potreba za predahom od tugovanja (to je posebno vidljivo kod mladih; oni imaju potrebu da se što pre vrate u školu i u vršnjačku grupu). To je proces koji ide napred-nazad, između gubitka i oporavka, pri čemu se ožalošćena osoba polako prilagođava realnosti smrti, postaje svesnija gubitka i emocionalno otpornija da se vrati svakodnevnom životu.
Često nam se na početku činjenica smrti čini neverovatnom, ostavlja nas u šoku. Patnja koja potom sledi nekada može biti toliko snažna, da se čini da je nemoguće podneti je. Potreba da umanjimo ili izbegnemo patnju kroz različita izbegavajuća ponašanja nam, zapravo, nanosi najveću štetu (na primer, povlačenje u sebe, zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci, preterano spavanje itd.). Sam proces pronalaženja načina da se lakše živi sa patnjom čini oporavak izvesnijim. Važno je dozvoliti da nas patnja preplavi, naučiti da je izdržimo, podnesemo, a onda uzeti predah od nje kroz razonodu, posao, aktivnosti koje nas opuštaju i pružaju nam utehu.

Kako zdravo tugovati?

1. Održavanje odnosa sa preminulom osobom, kroz rituale koji su bili zajednički, nošenje predmeta preminule osobe (sat, ogrlica), posećivanjem groba, izlaganjem fotografija na vidna mesta u kući
2. Briga o sebi, osluškivanje sopstvenih potreba i osećanja i ponašanje u skladu sa tim; ograđivanje od tuđih „moralo bi“ i „trebalo bi“ očekivanja; traženje stručne pomoći ako je potrebno
3. Pronalaženje adekvatnih i efikasnih načina prevazilaženja tuge, razgovor, kreativni rad, fizička aktivnost
4. Određivanje adekvatnog vremena – za donošenje važnih odluka, za oporavak, za planove
5. Briga o fizičkom zdravlju, redovna ishrana, redovan san, vežbe, jer je fizičko stanje u značajnoj vezi sa našim psihičkim funkcionisanjem
6. Psihološke granice- gubitak menja život iz korena i utiče na radnu efikasnost i potrebu za drugim osobama. Druge osobe pokušavaju da pomognu na sve načine, ali to nekada nisu načini koji nama prijaju. Budite slobodni da kažete ’ne’ za sve to što vam ne prija i što narušava ionako poljuljanu psihološku ravnotežu.
7. Očuvanje strukture- u haosu koji nastaje nakon gubitka bliske osobe, korisno je održati kakvu-takvu strukturu i sistem navika (ritam spavanja i ishrane, svakodnevne obaveze, umirujuće i utešne aktivnosti)

Odrasle ćerke teže podnose smrt majke

Patnja i bol koju podnosi ožalošćeni zavisi od prirode i kvaliteta odnosa sa preminulom osobom. Nije isto da li se radi o gubitku roditelja, partnera ili neke druge osobe.
Prva socijalna relacija u životu svake osobe je ona sa roditeljima. Oni stvaraju temelje našeg daljeg razvoja kroz sopstvene stavove, uverenja, sistem vrednosti, ponašanja, kroz okruženje, kroz njihovo prisustvo ili odsustvo, uključenost ili neuključenost tokom perioda odrastanja. Smrt roditelja se može doživeti kao gubitak podrške i oslonca, ako je odnos bio blizak i stabilan, kao rasterećenje ako je odnos bio konfliktan i nezadovoljavajući ili olakšanje, ako je roditelj dugo bolovao, npr. Osim toga, smrt roditelja aktivira i strah od vlastite smrtnosti, jer više nikog nema između; mi smo, po zakonima prirode, sledeći. Istraživanja su pokazala da odrasle ćerke teže podnose smrt majke nego oca, a sinovi obrnuto, teže podnose smrt oca nego majke.
U našoj kulturi je posebno osetljivo pitanje odnosa prema detetu koje ostalo bez jednog (ili oba) roditelja; šta reći, koliko, kako se dalje ponašati. Deci je potrebno isto onoliko informacija koliko i odraslima, iznetih jasnim rečnikom, primerenih uzrastu deteta. Ono što ne znaju, deca lako zamisle ili izmisle. Koliko god zastrašujuća, istina je bolja od laži, a detetu će biti korisno da ima oslonce u osobama koje su oko njega. Deca često bivaju zabrinuta ko će o njima dalje brinuti, kako će život nadalje izgledati, pa i šta će se dogoditi ako i drugi roditelj premine. Osim toga, ona žele da zaštite roditelje od svoje patnje, ne žele da budu opterećujuća za drugog roditelja, koji i sam pati, pa prikrivaju svoju bol igrom i smehom. Stoga je potrebno o gubitku otvoreno razgovarati, u odabranom trenutku, na način koji će detetu biti jasan i razumljiv. Tugovanje odraslih može se uporediti sa hodanjem kroz reku, svaki korak se čini teškim i zahteva poseban napor. Tugovanje dece izgleda kao skakanje po baricama, kad je tužno, dete skoči u baricu, plače, povuče se u sebe ili se naljuti. Kad se uteši, iskoči iz barice i vrati se u igru ili nekim prijatnim aktivnostima.

Gubitak deteta najtraumatičnije

Gubitak brata ili sestre je specifičan, jer je ta veza najduža relacija u životu osobe. Brat ili sestra je osoba sa kojom delimo gene, prošlost, porodičnu tradiciju, uspomene. U idealnom slučaju je to osoba koja je od poverenja, celoživotni oslonac, podrška. Gubitak se tada doživljava i kao fizička bol, kao otkidanje dela tela.
Gubitak deteta je najtraumatičniji gubitak koji neko može da iskusi. On remeti prirodni tok života, dete bi trebalo da sahrani roditelje, a ne obrnuto. Roditelji koji izgube dete su potpuno slomljeni, prestravljeni, zbunjeni i njihov oporavak iziskuje mnogo više vremena nego oporavak od gubitka drugih bliskih osoba. Često se praznina koju osećaju ne može popuniti ničim drugim, pa ni drugim detetom. Sam odnos između roditelja, tj. supružnika nekada biva toliko napet zbog gubitka deteta, da puca. Često se zanemaruje tugovanje baka i deka. Oni ne samo da tuguju zbog gubitka unučeta, nego se suočavaju i sa patnjom sopstvenog deteta (koliko god odraslo ono bilo). Njihova uloga je, međutim, jako važna u smislu održavanja porodice na okupu i stabilnosti.
Gubitak partnera je bolan, jer sa tim gubitkom odlaze i snovi o budućnosti, kao i oni o sadašnjem životu. Tugovanje tada nije samo za preminulom osobom, već i za budućnošću koju je trebalo da provedu zajedno. To je kraj partnerskog odnosa i određenog statusa (oženjene/udate osobe), gubitak ljubavnika, drugog roditelja njihove dece, a ponekad i gubitak finansijske sigurnosti.

Smrt sve menja

Istraživanja pokazuju veliki procenat kardiovaskularnih oboljenja među ožalošćenim osobama, što pokrepljuje ideju o „slomljenom srcu“. Na brzinu oporavka značajno utiče odnos između partnera (blizak, topao, negujući ili, pak, zasićen neslogom, konfliktima, odsustvom bliskosti i empatije) i dostupna podrška u prvim danima nakon gubitka. To ne mora nužno biti razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom, već i razgovor sa prijateljem, drugom osobom od poverenja, ali i neki kreativni rad (slikanje, pisanje, vođenje dnevnika).
Smrt sve menja. Menja osobe koje ostaju pogođene gubitkom, menja budućnost, jer otima nade, očekivanja, planove. Ali ono što ne nestaje je veza sa preminulom osobom. Ona i dalje živi kroz sećanja i uspomene. Smrću se završava život, ali ne i veza sa preminulom osobom. Tugovanje se ne završava vraćanjem u život kakav je bio pre smrti, jer povratka na staro nema. Tugovanje znači prihvatanje gubitka kao realnog, neminovnog i stvaranje novog života u koji se taj gubitak integriše, postaje njegov sastavni deo. U tugovanju nema pravilnog i pogrešnog, stoga je važno prihvatiti sve ono što se dešava u samoj osobi i pronaći pomoć da se sa svim emocionalnim promenama nosi. Promena nastaje kada se o preminuloj osobi ne razmišlja kao o „odsutnoj“, već kao „drugačije prisutnoj“.

Ivana Milanović-Tomašević, dipl. psiholog
Ivana.psiholog.sm@gmail.com