MALO IZOŠTRENO

Medijska devalvacija „obraćanja naciji“

Vođe naroda obraćaju se „naciji“ vrlo retko, jer su i retke potrebe da se njihovo obraćanje javnosti podiže na nivo „obraćanja naciji“. To prirodno važi za srećne zemlje koje nisu u neprekidnom hibridnom ratu, sklonom malo – malo pa da pređe u pravi. To, međutim, važi i za nas, koji smo, u neprekidnom hibridnom ratu koji se vodi protiv Srbije, usvojili napet život kao normalan, te nam je potreban potres od koga bi drugi zadrhtali da bi naša „normalnost“ bila poremećena. I, kako su građanski rat i bombardovanje zemlje podigli naš standard kolektivnog stresa mnogo više od švajcarskog i austrijskog, nama su svakodnevica pretnje od kojih bi srećni narodi zadrhtali.
Znamo pouzdano da predsednik Srbije ne daje svojim konferencijama za novinare status „obraćanja naciji“. To čine same medijske redakcije, možda uz sugestiju iz partijskih informativnih službi. Jedna privatna televizija sa nacionalnom frekvencijom, kad god se dokopa intervjua sa predsednikom na terasi hotela u kom je odseo, proglašava intervju „obraćanjem naciji“. Takvu priliku, kad predsednik stane pred njihov mikrofon, ne propuštaju ni druge „nacionalne“ televizije, pa je teško da sastavimo dve sedmice u kojima predsednikovu ljubaznost prema dobronamernim redakcijama ne pratimo kao njegovo vanredno „obraćanje naciji“.
„Obraćanje naciji“ je po značaju najviši status predsednikovog pojavljivanja u javnosti, pod uslovom da se terminološki ništa ne duguje građanima koji nisu pripadnici većinske nacije. Ovaj status je po pravilu rezervisan za saopštavanje državnih odluka od sudbinskog značaja, kao što bi, na primer, bilo pristupanje zemlje u kakav savez, kao što bi bilo sklapanje ili, nedajbože, objava rata, ili bar neke državne odluke čije posledice prevazilaze redovni rad vlade i predsednika.
Kad se najavi predsednikovo „obraćanje naciji“, odgovornog slušaoca vesti mora da spopadne strepnja. Kroz njegovu svest nužno proleće nada da će čuti nešto sudbinski oštro prema istinskim neprijateljima sa Zapada ili nešto sudbinski vedro prema prijateljima. Pomislimo i da je Srbija od svojih zapadnih „prijatelja“ dobila mig da naša vojska uđe na sever Kosova sa davno ugovorenih hiljadu vojnika, ili da su zapadnjaci udarili šakom od sto i izrekli Prištini ultimatum za osnivanje zajednice srpskih opština… Kad ono, predsednik saopštava rast investicija, smanjenje javnog duga, redovno povećanje penzija ili minimalne cene rada. Stvari životno važne, ali ne prelomne.
Nikako nije primereno poređenje sa narodnom pričom o čobaninu šaljivdžiji kome selo nije poverovalo kad su mu vukovi zaista napali stado. Ali, ako je poređenje i neprimereno, naša medijska inflacija „obraćanja naciji“ proizvodi sličnan efekat: nećemo valjano čuti kada se predsednik zaista obrati narodu da saopšti sudbinske i prelomne odluke. Kakve su, na nevolju, veoma moguće.
Srbija, bez dileme, ima predsednika uz koga se narod oseća sigurnijim i zaštićenijim od suludih i nečasnih odluka vođstva kakve smo iskusili posle „demokratskog prevrata“ 2000. Dokaz da je tako nalazimo u histeričnoj mržnji prema njemu od onog dela opozicije koji neutaživo želi zapadnjačkog gospodara kao donosioca slobode i napretka. Da je tako kažu i njegovi kritičari iz „državotvorne“ opozicije i iz nestranačkog „državotvornog“ kruga. Oni ne propuštaju da priznaju značaj „utegnute države“ pod jakim vođom, ono što mu zameraju ne ruši ga ni u primislima, a to je da, umesto „dekorativnog nacionalizma“, pruži otvoreni otpor napadu LGBT kulture na jezik i obrazovanje, na porodicu i tradiciju, na nacionalni identitet. Oni samo tvrde da bi njegovo učešće na samitu BRIKS, bez držanja ranije ugovorenih obaveza, bilo kakvo – takvo upozorenje Zapadu šta gubi ako ne koriguje politiku prema Srbiji.
I vladajuće srpske partije, suočene sa neskrivenim antidržavnim delovanjem dela opozicije, sa lakoćom svrstaju u neprijatelje i „državotvorne“ kritičare vlasti: ako ste za stabilnost Srbije, budite bezuslovno na našoj strani. A na toj „našoj strani“ i sam predsednik je na poslednjem obraćanju javnosti, koje, na sreću, ne ispunjava uslove za status „obraćanja naciji“, saopštio da je obmanut o pravom stanju u državnom zdravstvenom sistemu, što znači samo jedno: da partijski kadrovi rentiraju njegov ugled u narodu i ne prate ga u njegovim obećanjima građanima. Nije neumesno postaviti pitanje da li je obmanut samo o stanju u državnom zdravstvenom sistemu.
Svako pristajanje Srbije u pregovaranju o kosovskom problemu Zapad uzima kao njenu slabost i kao osnovu za dalje uterivanje poslušnosti. Da nije tako, pobočna priča o litijumu donela bi olakšanje Srbiji u postizanju obostrano prihvatljivog rešenja na Kosovu i Metohiji. Ali, odmah nakon oduševljenja nemačkog kancelara potpisivanjem sa Srbijom memoranduma o eksploataciji litijuma, koja treba da doprinese opstanku nemačke automobilske industrije, usledilo je potpuno ukidanje lovostaja na kosovske Srbe. Zbilja, kako se, posle vedrine dogovora sa Šolcom o litijumu, na Vučićevom stolu našla prepuna čaša gorčine? Samo naivni mogu poverovati u slučajnost.
Predsednikovo, staloženo i ohrabrujuće, poslednje obraćanje javnosti o uznemirujućem pogoršanju položaja Srba na Kosovu i merama koje Srbija u postojećem odnosu snaga može da preduzme bilo je redovno obaveštavanje građana o redovnom stezanju obruča oko Srbije. Status „obraćanja naciji“ moramo da prištedimo za teže situacije koje su, na nevolju, veoma verovatne.
Dragorad Dragičević