Anatomija Vojvodine uređuje autonomiju

Anatomija Vojvodine uređuje autonomiju

Račun je bio izveden iz strukture glasanja za Skupštinu Vojvodine 17. decembra, i pokazivao je da su opozicione stranke u Novom Sadu osvojile ukupno 55 odsto glasova. Opozicija je bila saopštila da na gradskim izborima drugog juna ima brisani put za „oslobađanje Novog Sada”“, ako već Vojvodina u decembru nije „oslobođena“. Ako to Vojvodina neće, vatrica autonomije prema „Vučićevoj vlasti“ biće održavana u Novom Sadu.
Da je autonomaška opozicija osvojila vlast u Novom Sadu, tzv. „vojvođansko pitanje“, moglo bi preko gradskih resursa da se prikazuje kao temeljno pitanje za većinu građana Vojvodine, iako to ono u stvarnosti više nikako nije.
Još neko vreme će ostati nedovoljno jasno kako se jedna, po programu desna, partija upregla da u Novom Sadu, eventualnom pobedom opozicije, održi vatricu ideje cepanja Srbije. Novu DSS vodi obrazovan i pomalo harizmatičan desničar, koji sigurno razume sa koliko je muke Srbija došla do stabilne autonomije Vojvodine bez separatističkih projekata. Šta je hteo da postigne obojivši patriotizmom svoje partije političku grupaciju u Novom Sadu koja nema lepu reč za Srbiju ni kao državu, ni kao društvo, ni kao kulturu, ni kao tradiciju? Ako uzmemo da je hteo ono što sam kaže da je hteo, to jest da pokrene proces rušenja Vučića, postavlja se pitanje da li je razumno da se za taj „demokratski“ cilj plati održanjem vojvođanskog separatizma u životu?
Na političkoj sceni je ne malo lidera koji veruju da će se Zapad u napadima na Srbiju zaustaviti amputacijom Kosova, i da neće odmah krenuti na „vojvođanske radove“. Miloš Jovanović je previše obrazovan i pametan da bi verovao da će Zapad napuniti trbuh Kosovom, i da će taj obrok dremuckajući variti za duga vremena prosperiteta ostatka Srbije.
Kako je Miloš Jovanović mogao da previdi uticaj anatomije Vojvodine ulazeći u novosadski savez gladan veće autonomije?
Izborni rezultat u Novom Sadu je dovoljno jasan da je izostala i šematska buka o „krađi glasova“. Na poraženoj strani izostalo je i priznanje lošeg predizbornog rada udružene opozicije, dok je na pobedničkoj strani izostalo preterano hvalisanje dobrim upravljanjem gradom u zadnjim godinama. Uostalom, i prvo i drugo je, u meri u kojoj ga ima, moglo je da utiče na poraz odnosno na pobedu. Ali, stekao se utisak da i poražena i pobednička strana sluti šta se, ustvari, događa u glasačkom telu Vojvodine. Samo, poražena strana mrzi to što se događa i ne želi da mu ime spominje, a pobednička pak bira da ćuti jer bi na njenoj, državotvornoj, strani trebalo da budeš mnogo loš pa da u Vojvodini izgubiš izbore. Tako ostaje prećutano koji je to osećaj u glasačkom telu Vojvodine počeo da „radi“.
Građani Vojvodine već neko vreme osećaju da se na njihovim pokrajinskim i lokalnim izborima ne glasa samo za privredne i komunalne programe, već i za naklonjenost Srbiji. Crkve koje se grade po Novom Sadu, i čija zvonjava do očajanja nervira autonomaše, ne doživljavaju se samo kao verska potreba lokalnih građana, već i kao identitetsko pitanje Vojvodine.
U Beogradu i Nišu mnogo glasova privlače nova imena samim tim što su nova i s toga suprotstavljena vlasti, ali u Novom Sadu taj glasački poriv ne „radi“ baš sasvim tako, već se najpre pogleda da li novo ime slučajno mrzi crkvena zvona.
Jer i prosečan Srbin u Vojvodini razume zašto autonomaši, uz blagoslov prozapadnih građanista, skraćuju ionako kratku istoriju Vojvodine, pa zanemaruju njeno patriotizmom prepunjeno pristupanje Srbiji 1918. godine i računaju samo avnojevski „pozdrav“ pristupanju Vojvodine Srbiji 1945. Pošto je Vojvodina tada „pristupila”, to automatski treba znači da je do tada bila posebna. Čak i prosečan Srbin u Vojvodini razume da autonomaši ovim pomeranjem ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom na 1945. godinu, ustvari, priznaju Hitlerovu tekovinu okupacije i gubitak kontinuiteta Vojvodine u Srbiji od 1918. godine.
Nije samo jasno kako je to promaklo veoma obrazovanom i jednako umnom Milošu Jovanoviću. Ako mu nije promaklo, onda smo u ozbiljnom problemu sa očekivanjima da svojim pritiskom na vlast popravi njeno vođenje države, ako već ne može da pobedi „diktatora“.
LSV, kao deklarisana autonomaška stranka, u predizbornoj kampanji se provozala Novim Sadom u patriotskom fijakeru Miloša Jovanovića, pa uvela tri odbornika u gradsku skupštinu. Taj podvig Miloša Jovanovića ipak je doneo nečega dobrog i za Vojvodinu u Srbiji: pokazao je da je anatomija Vojvodine na dobrom putu da potvrdi državotvoran oblik autonomije, i otkloni opasnu internacionalizaciju tzv. vojvođanskog pitanja.
Dragorad Dragičević