MALO IZOŠTRENO

Glas sarajevske profesorke protiv samoodržive mržnje

U Srbiji je veoma skromno zapažen tekst na društvenim mrežama profesorke na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu dr Sabine Silajdžić pod naslovom Obraćanje „probosanskim snagama” – propitivanje i svjedočenje istini. Ako to ne učini kasnije, do sada ga nije pomenuo ni andrićevski opisivač sarajevske ozlojeđene zaglavljenosti u antisrpskoj politici profesor Nenad Kecmanović.
Ova se profesorka već neko vreme na tribinama i u intervjuima, zalaže za priključivanje BiH Otvorenom balkanu. Ulazi u rasprave sa sarajevskim profesorima koji uprežu struku da bi antagonizam prema Srbiji potkrepili predviđanjem ekonomske štete od povezivanja sa Srbijom preko Otvorenog Balkana. Ukazuje političarima da mora da prestane zastrašivanje naroda Srbijom i potom rentiranje proizvedenog straha radi opstajanja na privilegovanim funkcijama. Ona im profesorski gasi argumentaciju „šta će nama Otvoreni Balkan kada već imamo Berlinski proces” dokazivanjem inertnosti Berlinskog procesa, koji „za deset godina nije doneo ništa osim ukidanja rominga“, za razliku od Otvorenog Balkana koji je svojim članicama već doneo rast BDP za dva i po do tri procenta, oslobodio kretanje radne snage i uklonio barijere za kretanje robe.
U ideji Berlinskog procesa je povezivanje zemalja Zapadnog Balkana na bazi ulaganja od 30 milijardi evra. U ideji Otvorenog Balkana je ukidanje međudržavnih barijera koje sputavaju protok roba i ljudi i ometaju ulaganja u proizvodnju za otvoreno tržište. Ko je lud da ne izabere Berlinski proces koji donosi 30 milijari evra, kaže u horu sarajevska politička elita, i da izabere Otvoreni Balkan koji ulaže nula evra!
Uzalud se u svakoj zgodnoj prilici i EU, i SAD oglašavaju u korist Otvorenog Balkana koji, što je ekonomski baš zgodno, radi, bez ikakvog ulaganja, u korist Berlinskog procesa. Ali za bošnjačke političare podrška Zapada Otvorenom Balkanu ne vredi baš ništa. Obećali ste 30 milijardi, i sad nema nazad. Što se nas tiče, mi ćemo čekati tih 30 milijardi. Osim toga, naši stručnjaci izračunavaju da će Srbija, kao najjača, u Otvorenom Balkanu imati više koristi nego ostali, a naši politički analitičari naslućuju da će kroz Otvorni Balkan dopuziti i „srpski svet“, i mi ne možemo izdati tekovine naše borbe.
Profesorka Silajdžić ubi se objašnjavajući da tih 30 milijardi, za svih šest zemalja, verovatno neće ni stići jer je vrtlog ekonomske krize i prečih briga zahvatio zemlje EU, dok Otvoreni Balkan već donosi dobiti za svoje tri članice. I sama, međutim, zna da je bošnjačka vernost Berlinskom procesu, već umornom i pre no što je krenuo, samo izgovor. Naime, ako se kroz Otvoreni Balkan otvori i BiH, strah od srpskog sveta može postupno da splasne, i dobijanje izbora na raspirivanju srbofobije ne bi više bilo verovatno.
Profesorka je, izgleda, shvatila da je sarajevska politička garnitura namerila da i tri decenije nakon građanskog rata rentira mržnju i strah koga sama proizvodi, praveći od BiH crnu rupu zaostajanja i samoće, i da mora da krene u razobličavanje takve politike. U jednom televizijskom intervjuu doslovno je rekla: „Ja im to više neću opraštati.“ U zapenušanoj histeriji povodom Dana Republike Srpske dr Silajdžić je na društvenim mrežama, jer sarajevski mediji nisu spremni da je isprate, objavila tekst „Obraćanje probosanskim snagama – propitivanje i svjedočenje istini ”.
U tekstu dr Silajdžić kaže da Srbi imaju pravo da slave deveti januar 1993. kada su osnovali Republiku Srpsku sa namerom da ostanu u Jugoslaviji, jednako kao što Sarajevo slavi prvi mart 1992. dan otcepljenja od Jugoslavije bez saglasnosti konstitutivnog srpskog naroda u BiH. Rezolucija o proglašenju republike srpskog naroda na teritoriji BiH izraz je legitimne političke volje jednog od triju naroda u BiH da živi u Jugoslaviji, i da, u teritorijalnom smislu jedan deo te zemlje postane federalna jedinica u sastavu Jugoslavije. To je bila „politička mera poslednjeg utočišta“, usvojena od strane legitimnih predstavnika srpskog naroda, izabranih voljom naroda na prvim demokratskim parlamentarnim izborima u BiH. Zar se ne sećate, pita profesorka „probosanske snage“ u Sarajevu, da su Srbi unutar ondašnjih institucionalnih okvira, u odsustvu mehanizma za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa, bili preglasani i odstranjeni voljom većine, da je odlukom o proglašenju nezavisne RBiH bez njihovog pristanka pogažen princip pravednosti triju naroda u BiH? Potom su u pregovorima, vođenim godinu dana, nudili da ostanu u sastavu BiH pod uslovom da BiH ostane u Jugoslaviji, ili da imaju autonomiju u BiH ako je BiH izvan Jugoslavije. Zar se ne sećate da ste odbili sve njihove predloge i da su potom njihovi legitimni predstavnici usvojili devetog januara 1993. rezoluciju o osnivanju Republike Srpske, kao poslednjeg utočišta srpskog naroda u BiH?
Sarajevska politička elita, vična samo domišljanju tisućljetnje istorije bosanske državnosti i jednako duge borbe Bošnjaka protiv srpskog sveta, još ne zna kako da politički eliminiše profesorku Silajdžić, da je diskvalifikuje za njeno „ja im to više neću tolerisati“. Imaju veliki problem u njenom obrazovanju, naučnom poštenju, ličnoj hrabrosti i, što u muslimanskoj kulturi ima veliku vrednost, u negovanju tradicionalne svetosti porodice u kojoj profesorka ima sedam sinova.
Dragorad Dragičević