MALO IZOŠTRENO

Još jače mere od nikakvih

Trebalo je da se sastave samo tri dana obilnih padavina pa da zbog blatnjavog i vodom natopljenog uglja iskoči iz funkcije šest blokova termoelektrane u Obrenovcu i da se raspadne idilična predstava o efikasnom direktoru EPS – a i njegovom menadžmentu

Rudari Kolubare i Kostolca zatražili su od predsednika Srbije da im „pismeno” garantuje da će njihova radna mesta sačuvati od onih koji žele da zatvore rudnike u Srbiji, da ih sačuva od neprijatelja u zemlji i inostranstvu koji žele da otmu „koru hleba našoj deci”, ili kreću peške u marš na Beograd. I zahtev za „pismenu” garanciju, i pretnju maršem na Beograd rudari su ispostavili preko v. d. generalnog direktora EPS – a Milorada Grčića.

Neki od nas su neizbežno osetili poštovanje prema v. d. generalnom direktoru EPS -a koji, eto, ličnim primerom pokazuje kako visoki državni menadžer može da bude uz radnike, baš kao što je bio legendarni i nikad prežaljeni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski, koji je promenio doslovno sve partije na vlasti od Miloševićevog do Vučićevog vremena da bi ostao direktor ni zbog čeg drugog, osim iz ljubavi prema radnicima.

Drugi među nama doživeli su ovu patetičnu Grčićevu ulogu rudarskog poštara sa zbunjenošću i čuđenjem.

Prvo, povod za traženje „pismene” garancije od predsednika i za pretnju rudarskim maršem na Beograd bila je beznačajna izjava jednako značajne poslanice Evropskog parlamenta Viole fon Kramon o potrebi gašenja srpskih rudnika uglja, zbog čega je sve pomalo ličilo na jeftino političko poentiranje u nekakvom kadrovskom pozicioniranju unutar rudarsko – energetskog sektora, računajući i nadležno ministarstvo.

Drugo, sve je ličilo na netraženo „nabacivanje lopte” predsedniku Srbije, sa računom da predsednik vidi i zapamti ko mu je „nabacio loptu”.

Treće, sve je ličilo na nameru da se vidi da iza v. d. generalnog direktora EPS – a stoji elita radničke klase, rudari Kolubare i Kostolca.

Šta možemo kad nas ima i takvih koji su zahtev i pretnju rudara, ispostavljene preko v. d. generalnog direktora, doživeli kao sredstvo za kadrovsko pozicioniranje. I sve to pred najavu nadležne ministarke, široko shvaćenu kao pretnju, da će raspisati konkurs za sve direktore, pa i za generalnog direktora EPS – a.

Trebalo je da se sastave samo tri dana obilnih padavina pa da zbog blatnjavog i vodom natopljenog uglja iskoči iz funkcije šest blokova termoelektrane u Obrenovcu i da se raspadne idilična predstava o efikasnom direktoru EPS – a, glasniku rudarskih zahteva, i njegovom menadžmentu. Srbija, čiju je vladu direktor uveravao da je EPS spreman za zimu, da ima dovoljno kvalitetnog uglja na deponijama i da neće biti potrebe za uvozom električne energije, morala je da posegne za obimnim uvozom struje da bi se pokrenulo 2.200 ispalih trafo – stanica.

Na otvorenoj sednici Vlade, predsednik Srbije je staloženo rekao Grčiću da se nada da su se, njih dvojica, dobro razumeli u pogledu lične i svake druge odgovornosti za kolaps elektroprivrednog sistema. Grčić je potom smenio četvoricu direktora i sam podneo ostavku koja će biti aktivna kada se kriza prevaziđe.

Pre no što je smenjen, izvrši direktor za proizvodnju električne energije Savo Bermazević, jedan od Grčićevih efikasnih menadžera, ovako je razgovarao sa novinarom voditeljem jutarnjeg programa jedne televizije. Novinar: „Šta se preduzima da se ugalj u transportu ne nakvasi pri ekstremnim padavinama?” Bermazević: „Prevoz uglja je isti kao i uvek, ali je ovog puta bilo toliko padavina da nismo mogli ništa učiniti.” Novinar: „Šta ćete ubuduće činiti da se ugalj zaštiti od padavina?” Bermazević: „Preduzećemo još jače mere kako bismo dopremili kvalitetan ugalj uz još veće padavine.”

Menadžeri za proizvodnju uglja i struje koji su nameravali da preduzmu još jače mere od nikakavih mera smenjeni su tek na zahtev predsednika Srbije. Sam Grčić pao je u nemilost medija, uvek gladnih kontroverznih biografija moćnih ljudi. Kao karijerni kuriozitet ističe se da je Grčić, pre no što je počeo da upravlja rudnicima i EPS -om, uspešno vodio privatnu pečenjaru u Obrenovcu.
Taj kuriozitet ne znači ama baš ništa. Jedan bravar je stvarao istoriju za kojom neki od nas žale, a neki misle da im se ona još uvek obija o glavu.