INTERVJU: JEREJ STEFAN NEDIĆ, SVEŠTENOSLUŽITELj U SABORNOM HRAMU SVETOG VELIKOMUČENIKA DIMITRIJA

Vaskrs kao praznik duhovnog buđenja

Sveštenoslužitelj Stefan Nedić na Svetoj liturgiji u mitrvačkom Sabornom hramu

Vaskršnji post i praznični period nisu ništa drugo, nego jedan poligon sa odgovorom na pitanje kakvi ćemo biti tokom cele godine. Post je period kada se čovek trenira u smirenju, ali za smirenje koje će potrajati cele godine. Kada dođe Vaskrs, mi ga dočekujemo u radosti. Te dve stvari, smirenje i radost, treba da nas prate do sledećeg Vaskrsa, rekao je Stefan Nedić

Vreme Vaskršnjih praznika, izuzev što podrazumeva slavljenje pobede života nad smrću, jeste i vreme unutrašnjeg preispitivanja i svojevrsne duhovne smotre koju vršimo nad sopstvenom dušom, ali i umom, razmišljajući koliko smo doprineli vlastitom spasenju, ali i dobrim odnosima sa ljudima oko sebe. U ovom prazničnom dvobroju M novina nastavljamo tradiciju prigodnih razgovora sa duhovnim licima i sveštenstvom, pokušavajući da svojim čitaocima, nasuprot ne manje važnim opštepoznatim teološkim razmatranjima Vaskrsa i smislu pripreme za ovaj praznik, na jedan drugačiji način približimo stvarnost svakodnevnog, ličnog duhovnog delovanja.
Obratili smo se Stefanu Nediću, jednom od najmlađih mitrovačkih jereja, sveštenoslužitelju u Sabornom hramu svetog velikomučenika Dimitrija, veroučitelju, zameniku predsednika Odbora za versku nastavu Eparhije sremske i duhovnom terapeutu, koga sugrađani i parohijani prepoznaju kao nekoga kome u svakom trenutku mogu da se obrate sa uverenjem da će im sveštenoslužitelj dati odgovarajuće pouke, smernice i u krajnjoj liniji, utehu. Svoje duhovno naznačenje i usmerenje otac Stefan pravilno je shvatio kao borbu za spasenje svake duše. Zbog toga u duhovnim razgovorima sa ljudima provodi mnogo vremena. Tako je bilo u vreme četrdesetodnevne velikoposne pripreme za Vaskrs. Kao aktivni učesnik u borbi svojih parohijana sa svakodnevnim izazovima, grehom i iskušenjima naš sagovornik dobro poznaje duh vremena u kome živimo.
– Ono na čemu najpre treba poraditi, u smislu našeg delovanja kao duhovnika prema svojim parohijanima, đacima i uopšte, prirodi ljudi, jeste prevazilaženje današnjeg stanja, odnosno današnjeg vremena u kome smo mi, nažalost, neradosna nacija. To bi mogao biti potpuni promašaj naše pravoslavne optimistične vere. Jedini pravi kompas u kom pravcu treba krenuti nudi crkva, uz našu kulturu, tradiciju i institucije koje se bave čovekom kao središtem. Ovo vreme za mene nije ništa iznenađujuće, jer je svako vreme savršena prilika da se spozna prava istina i postane dobar liturgijski čovek. Za početak treba rezervisati nedeljni dan kao dan za liturgiju i porodicu. U svakodnevnom životu smo postali kao terminatori, kao neki roboti. Radimo po ceo dan da bismo zaradili, zvone nam telefoni… Izgubili smo se i u našim životima nema mesta ničemu drugom osim besu, obesti i žurbi, a upravo iz žurbe javlja se sve ono što je suprotno osnovnim hrišćanskim vrlinama. Dakle, i mi sveštenici ne treba samo da pričamo već da se trudimo da vratimo tu neposrednost u naš svakodnevni, pobožni život. U toj ljudskoj, bratskoj neposrednosti jeste i veličina crkve. Sveštenik mora uvek da bude dospupan. Sve drugo je promašaj našeg poziva ili svešteničkog priziva. Za to imamo uporište u rečima apostola Pavla iz Svetog pisma koji kaže „Svima sam bio sve“. To ne znači da ja samo radim posao sveštenika, već kao služitelj oltara božijeg povezan sam sa svakim čovekom, koji traži put do pomoći. Naravno, ja nisam lekar, advokat, nisam službenik na šalteru, ali ono što moram znati jeste da usmerim na ispravan duhovni put. Samo kroz smireni razgovor sa čovekom već možemo rešiti dobar deo njegovih problema. Koliko puta dođem umoran sa parohije ili posle škole, ali svestan da sam se potrudio iz petnih žila da neka osoba duhovno progleda. Zato u crkvi nema tabu teme, a mi se trudimo da ljudima damo odgovore na svako pitanje koje ih zanima, kaže otac Stefan Nedić, koji je kroz redovan sveštenički rad, ali i rad u školi i sa pacijentima u mitrovačkoj bolnici i sam mnogo toga naučio.
– Mnogo sam naučio od svih tih ljudi i dece u školskim klupama. Na primer, u svojoj parohiji naučio sam od svojih parohijana jedno savršeno manastirsko pravilo, koje se sprovodi kroz njihov rad u dvorištu i kući. To domaćinstvo cveta i sija, a oni su svake nedelje na liturgiji, dok komšija pred njih, obavezno kosi travu nedeljom. Da ne pričam o snazi vere koju sam prepoznao kod bolničkih pacijenata na odeljenju psihijatrije, kaže otac Stefan, koji neretko u svojim besedama govori o takozvanoj delatnoj ljubavi, konkretnim delima ispovedanja i iskazivanja vere i dobročinstva prema okolini.
Stefan Nedić kao veroučitelj godinama je aktivan u Eparhijskom odboru za versku nastavu, gde je osmislio i realizovao mnoge programe.
– Sveštenik mora biti generator delatne ljubavi. Kako? Najpre u parohiji, na svom misionarskom poslu. Ja nisam došao u školu da se dosađujem, da sa mojim đacima igram igrice, gledam u telefon ili da nešto neobavezno ćaskamo. Ja sam od strane crkve postavljen da ih naučim i pokažem im pravi put, da im budem pokretački mehanizam. Mnogo je važno šta ću ja prirediti od aktivnosti da oni veronauku iz učionice prenesu u svoje živote. To su, primera radi, humanitarni turniri ili koncerti jer je, nažalost, mnogo bolesne dece, koje lečimo SMS porukama i sakupljanjem priloga. Kad posle nastave izađem iz Mitrovačke gimnazije u kojoj sam predavač, na putu do svoje kuće svakodnevno razmotrim šta sam danas mojim učenicima konkretno ponudio, šta sam im ispričao. Ali kao što rekoh, priča je jedno, a dela su drugo. Zato svaki treći, četvrti čas dođemo do hrama i tu održimo čas. Ponekad čas veronauke održimo i u bolničkoj crkvi. Odlazili smo zajedno i na odeljenje psihijatrije, gde ja sa timom od četiri veroučitelja provodim dosta vremena. Šta time pokazujemo? Pokazujemo otvorenost crkve, da crkva nije neka mrtva organizacija, ili neka institucija, koja je mrtvo slovo na papiru. Ona ulazi među bolesne, u bolnicu, u goruće jezgro, gde se prelamaju život i smrt i pokazuje da je žila kucavica svakog društva, jer kad medicinska nauka ne može dalje, tu su čvrsta vera i duhovni svet, rekao je sveštenik i dodao da pastirsko savetodavni program na odeljenju psihijatrije traje već četiri godine i da daje dobre rezultate.
Veroučitelji često nailaze na pitanja i dileme svojih učenika po pitanju pravilnog shvatanja i ispovedanja vere, a samim tim, kako saznajemo, spremni su da ta pitanja, otvoreno i postave.
– Pitanja učenika dosta podstiču na razmišljanje. Potrudio sam se da ih uverim da nema glupih pitanja. Imamo jako lep, funkcionalan, duhovničko – đački odnos. Jako ih mnogo muči pored tih, za njihove godine uobičajenih ljubavnih problema, sfera interneta i onoga šta se tamo nudi. Neću da krijem da se svuda otvoreno promoviše neki blaži oblik zavisnosti, da se promoviše neka nenormalnost. Planovi i programi kod drugih profesora i drugih predmeta su preobimni i ne daju odgovore na ovakva pitanja. Veronauka je idealna sa svojim planom i programom, koji može dati odgovore na najosetljivije teme i pitanja koja se tiču i bioetike, vantelesne oplodnje, zaraznih bolesti, seksualnih kontakata i slično. Ja nisam radnik Ministarstva prosvete i ne bavim se okvirom pedagoških kvalifikacija, ali mogu da kažem da je problem deficit pažnje kod dece, tako da svaki nastavnik, pa i duhovnik moraju da budu na oprezu, da im izlaganje iz neke oblasti ne dosadi, kazao je Nedić.
Upravo je vreme posta i iščekivanje nadolazećeg dana Hristovog vaskrsenja period kada se i drugima javljaju mnoge dileme. Jedna od njih je i da li je uslov da čovek oseti vaskršnju radost njegova unutrašnja priprema, misaoni i duhovni prolazak kroz Hristovo učenje i stradanje?
– Moram da kažem da sam primetio kako se, ponekad, pretvaramo u formaliste, koji su za vreme posta „dobri“, a kada se on završi i dođe Vaskrs, vraćamo se svojim lošim navikama. To je promašaj. I ovaj Vaskršnji post i praznični period nisu ništa drugo, nego jedan poligon sa odgovorom na pitanje kakvi ćemo biti tokom cele godine. Post je period kada se čovek trenira u smirenju, ali za smirenje koje će potrajati cele godine. Kada dođe Vaskrs, mi ga dočekujemo u radosti. Te dve stvari, smirenje i radost, treba da nas prate do sledećeg Vaskrsa. Tek onda se ta dva fundamenta naše vere osnažuju i čovek ne može da padne u depresiju, tugu i u očaj. Danas svima treba reći da je Vaskrs praznik buđenja. Zbog toga svako od nas treba da bude budan, kako bi na kraju dana sebi postavio pitanje: Šta sam ja od dobrih stvari uradio danas, zaključuje sveštenik.
Dejan Mostarlić