TEMA BROJA: OPSTANAK ZANATA

Majstori našeg kraja

Jovan Milenković, obućar iz Beške u radionici

Dobrih majstora nikad dosta, to nam pokazuje nam praksa i svakodnevnica, ali sve češće i tržište rada. Veštine i praktična znanja postaju sve cenjeniji resursi. Među zanatima ima onih koji više nisu tako popularni, ali i onih za kojima je potražnja velika. Uvek su traženi majstori za razne popravke, održavanje u domaćinstvima, održavanje automobila…
Sve popularnije je i ulepšavanje nas samih. Tu na scenu stupaju saloni lepote. U današnjem instant vremenu, koje nam nameću društvene mreže, influenseri i kada je akcenat stavljen na fizičku lepotu, a mnogo manje na onu unutrašnju, ne čudi podatak da na svakom koraku imate frizerske i kozmetičarske salone.
Kako navodi vlasnica „Nave bjuti“ studija u Sremskoj Mitrovici, Vesna Vasić Petric, Mitrovčanke danas dosta ulažu u sebe, važno im je da budu lepe, sređene, sa dugim noktima i modernim frizurama, ali jako malo pažnje posvećuju nezi lica, pedikiru.
– Kada sam počinjala pre 19 godina, u Sremskoj Mitrovici smo nas dve radile nadogradnju noktiju, danas žena koje to rade po salonima ili kod kuće ima na pretek. Svaka druga devojka kupi kod Kineza lampu, lakove i na Jutjubu odgleda nekoliko editorijala i misli da sve zna, iznosi Vesna.

Vesna Vasić Petric i Zoran Vetmić

Njen studio lepote nudi frizerske i kozmetičarke usluge, od šišanja i bojenja kose, preko tretmana zlatni kavijar, nadogradnje kose, zatim botoks i keratin kose, nanoplasika (ispravljanje kose) i najnoviji her spa tretman. Od kozmetičarskih usluga u studiju je moguće uraditi modeliranje noktiju, osnovne tretmane lica, trajnu epilaciju.
– Jedini smo zastupnici za Srbiju MaxCare kozmetike za kosu, organske i veganske kozmetike italijanskog brenda. To je nešto novo na našem tržištu, kvalitetni preparati za negu kose, navodi Vesna Vasić Petric.
Frizer Zoran Vetmić, koji radi u okviru „Nave bjuti“ studija, ističe da je danas velika konkurencija među frizerima, ali da problem predstavlja činjenica da je sve više priučenih frizera, koji to postaju nakon nekoliko meseci edukacije.
– Nekada je teško bilo doći do dobrog frizera gde bi se odradila praksa i zaslužiti u tom salonu da ostaneš kao radnik. Potrebno je stalno ulagati, izlaze novi preparati, nove tehnike kolorisanja i nadogradnje kose, za šta je potrebno uložiti dosta vremena i novca. Ovo je zanat koji treba da se voli, da bi uspeli, iznosi svoja razmišljanja Vetmić.

Brica Ilija čuva berbersku tradiciju

Jedan od zanata u oblasti ulepšavanja je berberski, ali polako se povlači pred brojnim modnim salonima, a većina muškaraca se sada briju sami.
Tako polako nestaju mesta koja su pružala, ne samo usluge brijanja i šišanja, već su bila i mesta okupljanja i „muških razgovora“.
– Malo ko u Rumi sada radi brijanje, kaže Ilija Stojković, jedan od onih iz stare garde, koji je zvanje berberskog radnika stekao davne 1971. godine, polaganjem zanatskog ispita.
Ilija već godinama ima svoj mali kutak u prostorijama Opštinskog udruženja „Penzioner“ u Rumi.
Sada njegov „salon“ ima jedno ogledalo, jednu berbersku i jednu stolicu.

Ivan Rajić i Ilija Stojković

Iako se bliži 78. godini, Ilija nema penziju, već prima socijalnu pomoć, koja je nešto preko 13.000 dinara.
– Ovo je dodatni, neveliki prihod, koji ipak dobro dođe. Slabo ima mušterija, ako imam dnevno više od jedne mušterije, zadovoljan sam. Tokom celog meseca bude tridesetak mušterija, uglavnom su to penzioneri, ali može svako da dođe. Volim ovo da radim, ali mi je to i izvor prihoda, kaže za naše novine Ilija.
Ilija Stojković živi u Dobrincima, gde je godinama i radio kao brica, kod svoje kuće, ali je svoje mušerije obilazio i po kućama, ako nisu bili u mogućnosti da dođu.
– Ovde radim desetak godina i to svakog radnog dana od devet do 12 časova. Dolazim iz Dobrinaca i nije mi teško. Treba samo imati volju, a kod mene može svako da dođe da ga obrijam ili ošišam, kaže.
Ilija Stojković pazi da cene njegovih usluga budu prihvatljive za mušterije, uglavnom penzionere, od kojih većina i nema neka velikaprimanja. Šišanje i brijanje naplaćuje po 300 dinara, a nekome je i to mnogo, kaže.
Osim što mu je berberski poziv zadovoljstvo, ali i izvor prihoda za život, Ilija kaže da je to i prilika za druženje sa ljudima.
Upravo dok smo razgovarali naišao je i penzioner Ivan Rajić. Ivan je redovna mušeterija i dolazi na brijanje.
– Redovno dolazim i zadovoljan sam uslugom, da nisam zadovoljan ne bih dolazio. To je prilika i da se ispričamo, a glavna tema nam je sport, rekao nam je Ivan.

Dok ima ljudi i cipela, biće i obućara

U vreme kada su mladi u Beški tražili siguran posao u fabrikama, koje su se tek nazirale, Jovan Milenković je napravio potez koji je malo ko razumeo, odlučio je da život posveti obućarskom zanatu. Pre više od tri i po decenije, volja da nauči posao od koga može da se živi, bila je presudna da počne da uči posao obućara.
Po struci metaloglodač, gledao je, slušao i učio od tadašnjih majstora, bukvalno kradući obućarski zanat očima. Dok je njegov brat otvorio metalsku radionicu, Jovan je izabrao drugačiji put, onaj za koji je bio siguran da ne može nestati, dok ima ljudi i obuće.
Ta odluka pokazala se kao ispravna. Iako se od obućarskog zanata nikada nije moglo obogatiti, Jovan ističe da je od njega uvek moglo pošteno da se živi. Danas, kao jedan od retkih preostalih obućara u Inđiji, svedoči da je upravo upornost i prilagođavanje vremenu omogućilo opstanak ovog starog zanata.
– Nekada su mušterije dolazile sa kvalitetnim cipelama od prave kože, koje su se popravljale retko i dugo nosile. Danas je situacija drugačija, jeftina, masovna obuća kratkog veka trajanja sve češće završava u radionici, kaže obućar Jovan i dodaje da je ironija u tome, što se kupovinom nekvalitetnih cipela na kraju potroši više novca, nego jednom ulaganjem u dobru obuću.
– Danas daš pola plate za kvalitetnu cipelu, pa ljudi biraju jeftinije. A onda te iste cipele brzo dođu kod mene na popravku. Tako zanat i dalje živi, objašnjava majstor.
Ručni rad je vremenom, delimično, zamenjen mašinama, presama i savremenijim alatima, ali osnova je ostala ista, znanje, preciznost i iskustvo. Ipak, ni modernizacija nije dovoljna da privuče mlade.
Kako ističe Jovan, decenijama niko nije zakucao na vrata radionice sa željom da postane šegrt. Iako posla ima, interesovanja nema.
– Mladi traže bržu zaradu i lakši put, ne razmišljajući o sigurnosti koju zanat može da pruži. A ovo je siguran posao, jer dobar obućar može da ima i slobodu, koju malo koji posao nudi. Samo onaj ko je spreman da radi, uči i bude među najboljima, može da opstane i dobro živi od obućarskog posla, objašnjava obućar.
Tokom godina, Jovan nije popravljao samo cipele, krpio je torbe, sužavao kožne suknje, bušio kaiševe i prihvatao poslove koje drugi nisu hteli. Upravo ta svestranost pomogla mu je da opstane u vremenu kada mnogi zanati nestaju.
Njegova najveća želja nije ni novac ni priznanje, već da se pojavi neko ko će nastaviti tamo gde on stane. Da radionica u „žutoj zgradi“ ne ostane prazna i da Inđinčani i ubuduće imaju kome da se obrate kada cipela zatraži još jedan korak.
– Dok god ljudi hodaju, obućar će biti potreban. Samo je pitanje ko će taj zanat poneti u budućnost, zaključuje Jovan Milenković.

Kakav deda, takav unuk

Ima i drugačijih priča, a to su one porodične. Obućarski zanat u Staroj Pazovi nastavio je Vladimir Aleksandrovski. U maloj radionici, uvek sa osmehom dočekuje mušterije, koje donose na popravku svoje cipele, ali poznat je i po ručnoj proizvodnji kožnih sremačkih papuča. Način izrade je star preko sto godina.
Davne 1962. godine Vladimirov deda otvorio je zanatsku radnju, a Vladimir je preuzeo i nastavio da se bavi ovim porodičnim poslom.
– Ja sam učio od mog dede, a deda je opet učio od nekog starog majstora. Kako su oni to pravili pre sto godina, tako i ja danas radim. Upravo zbog toga sam dobio sertifikat, jer se ne radi serijska proizvodnja, radi se po narudžbini i proizvod je od kože. Ovakve papuče su deo tradicije Srema i nošnje. Ja sam uz sve to odlučio i da napravim suvenir, male papuče, kaže Vladimir Aleksandrovski.
Sremačke papuče su se uvek nosile na vunene čarape, a rade se od goveđe i svinjske kože. Potražnja za njima i dalje postoji, jer su stari Sremci uvek imali dva para papuča, radne i paradne.
Trendovi se menjaju, ali ih ovaj obućar prati, ipak ono što se ne menja jeste kontakt sa ljudima koji godinama dolaze u njegovu radnju.
Aleksandrovski je krajem januara bio u Palati Srbije kada su predsednik Vlade Republike Srbije prof. dr Đuro Macut i potpredsednica Vlade Republike Srbije i ministarka privrede Adrijana Mesarović uručili 120 rešenja korisnicima sredstava u okviru Programa razvoja starih i umetničkih zanata i poslova domaće radinosti, koje sprovodi Ministarstvo privrede. Imao je tu čast da dobije i svoj štand i bude među dvanaest zanatlija, koje su izložile svoje proizvode.
– Stari zanati nestaju i kroz ovaj vid podrške moći ćemo da nastavimo sa radom. Ipak za dobijanje podrške, uslov je bio da imamo sertifikat. Predstavnici Ministarstva privrede su mi došli u radnju i pred njima sam morao da pokažem ručnu izradu sremačkih kožnih papuča jer to spada u tradicionalnu izradu i tradicionalni zanat. Država je na ovaj način podigla stare zanate na viši nivo i ovo mi predstavlja vetar u leđa, naglašava ovaj obućar.
EMN