MALO IZOŠTRENO

Program nipošto, ali sa nekom idejom

Pojavljivanje kontraverznog rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića na protestnom skupu studenata „U znanju je moć“ navelo je srpske medije da u njemu prepoznaju verovatnog nosioca poslaničke liste, koju će politički organizovani deo studenata predložiti na jesenjim izborima, za razliku od većine studenata, koja se politički ne organizuje i javno ne izjašnjava. Provladini mediji odmah su preneli mišljenja „svojih“ sagovornika o slabom i bledom kandidatu sa studentske liste, možda i njenom nosiocu. Najglasniji u razobličavanju rektorove neprincipijelnosti bili su ministri u Vladi Srbije, pri čemu su nenadležni za prosvetu zasenili razložnog ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića, veoma nadležnog da reaguje, što je i učinio, na rektorovu politizaciju univerziteta i njegov izbor da zastupa pobunjene studente, bez ikakve provere reprezentativnosti njihovih plenuma. Ovu preglasnost nenadležnih ministara možemo razumeti i njihovim pokušajem diferencijacije od dela Vlade, koji je zbog nerada pod lupom predsednka Vučića.
Nije ni malo neobično što su izostale reakcije opozicionih prvaka na rektorovo svrstavanje na stranu, koja zahteva od opozocionih partija da se uzdržavanjem od učešća na izborima žrtvuju u korist studentske liste i tako siđu sa parlamentarne scene. Sa ove strane rektor nije ni podržan, ni napadnut. Podrška bi povela opozicione partije ka autodestrukciji, a napad ka sopstvenoj delegitimizaciji. Srpska opozicija je ili u čekanju nagodbe sa studentskim pokretom, ili u traženju zajedničkog manifesta, koji bi je održao u parlamentu.
Ako su sa provladine strane ovakve ocene o budućem „nosiocu“ studentske liste bile očekivane, ne može se reći da je izostanak oduševljenja rektorovim „kandidovanjem” bio očekivan u građanističkim glasilima. Ne može se, naime, reći da je „normalno“, ako autori i sagovornici Danasa ili N1 sa uslovljavanjem procenjuju rektorove šanse na izborima. „Rektor Vladan Đokić ima politički legitimetet i snagu koliko ima sam studentski pokret. I u tom smislu, da li će i u kojoj meri on moći da sprovodi određene politike, zavisi od toga koliko sam studentski pokret zadrži tu snagu“, kaže za Danas urednik portala Mašina Marko Miletić. „Normalno“ bi bilo da se rektoru Beogradskog univerziteta, a možda i njegovom glavnom blokaderu, unapred predvidi brišuća pobeda na izborima, jer „je činjenica da građani trenutno daju apsolutno najviše poverenja studentskom pokretu, bez obzira što i ne znaju ko su zapravo ljudi na listi, koji bi u nekoj budućnosti mogli možda da obavljaju određene funkcije na vlasti“. I bivši Vučićev ministar prosvete Srđan Verbić, sada njegov politički protivnik, izjavljuje za N1 da je ozaren nadom u Đokićevo političko angažovanje, ali ipak primećuje da „priča o univerzitetu nije relevantna za sve ljude i građane u Srbiji“. Zato, kaže Verbić, rektorov politički govor „daje nadu da neće biti programa već principa koji će obuhvatiti sve one koji su saglasni sa tim principima, jer su se i studenti do sada držali tih principa – šta ne žele“. U istoj izjavi, međutim, Verbić oponira samom sebi, pa umesto zalaganja za „politiku bez programa” vidi kao neophodan „nekakav predlog i konkretnu ideju šta dalje“.
Ipak, rektorovo nesumnjivo predstavljanje kao možda prvog čoveka studentskog političkog pokreta, možda i važnog aktera blokade institucije kojom upravlja, nije učinilo ni malo jasnijim budući nastup pokreta na izobrima. I dalje je ostalo taktičko raspeće studentskog pokreta u političkom nastupu, koje se ispoljava, s jedne strane, u nameri rušenja vlasti Aleksandra Vučića i, s druge strane, u nemoći rušenja vlasti bez predstavljanja sopstvenog programa upravljanja državom. Ovo raspeće vidi se, skoro pa jasno, i u kontradiktornom stavu bivšeg ministra Verbića: „program nipošto, ali sa nekom idejom“.
Nema te pameti koja će predstaviti osnovnu ideju studentskog pokreta bez njenog opisa koji se naziva programom. Plan da se sruši vlast, a sakrije sopstveni program, moguć je samo ako se većina građana ubedi da je nezadovoljna vlašću ali nije toga svesna. Čak je i kratka istorija višestranačja u Srbiji ustanovila da je politički program uslov za promenu vlasti.
U tom smislu oglasio se i predsednik SANU Zoran Knežević, upitan od redakcije nedeljnika NIN, kako vidi ulazak studentskog pokreta u rane predizborne aktivnosti. Amademik je „sa aspekta legaliteta“ pozdravio takav izbor. „Ipak, treba reći, sa malom dozom uzdržanosti“, naglasio je novi predsednik SANU, naslednik politički veoma opredeljenog prethodnika Vladimira Kostića, „da se utemeljeniji i pouzdaniji sud o tome može dati tek kada izborni program, a zatim i lista ljudi kojima bi bilo povereno njegovo sprovođenje, budu javno obznanjeni.“
Nema sumnje da je to potpuno jasno stratezima studentskog nastupa na izborima, i s toga se nameće pitanje zašto ne stave na papir, ako to već nisu u intimnom krugu učnili, kako će izgledati društvo i država kada oni osvoje vlast, u kom će smeru Srbija krenuti pod njihovim vođstvom? Hoćemo li braniti istorijske istine i sopstveni identitet ili ćemo katarzično priznati da smo genetski zločinci i agresori u istorijama novih država zapadnog Balkana i kradljivci njihove slavne prošlosti, kulture i jezika? Kakvim će ekonomskim i pravnim sistemom uvesti u društvo pravdu koja se u protestnim govorima suprotstavlja naprednjačkoj „diktaturi i pljački“?
Uprkos kratkoći istorije našeg višestranačja, većina od nas je dovoljno oprezna da za svoj glas na izborima zahteva jasnu političku ponudu. Izostane li program studentskog pokreta, sumnja o razlozima tog izostanaka neće ići na ruku studentskoj listi, svejedno što će ona biti prepuna akademske pameti.
Dragorad Dragičević