MALO IZOŠTRENO

Pravovremeni odlazak Ćacilenda

Pavlović i drugovi verovatno ne znaju za nehrišćansku prirodu podsmevanja, ali su je prihvatili na hrišćanski način, to jest ponizno, i tako obesnažili njenu satansku prirodu. Na drugoj strani, blokaderska opozicija nije razumela satansku fiziologiju podsmevanja, pa se kao nepobedivi krpelj uhvatila za nevolju nekog nepoznatog lojalističkog pisca jedne parole u Novom Sadu, koji je svoje probleme sa ćirilicom ispoljio napisavši „ćaci“ umesto „đaci“. Iako i sama oskudeva ljubavlju prema ćirilici, razvila je na ovoj grešci nepoznatog nevoljnika svojevrstan „moralistički ćacilizam“, kojim se održava dobro raspoloženje na protestnim skupovima i nadmoćni optimizam u medijima

Možda će sjajni student medicine Miloš Pavlović jednoga dana u svojim memoarima detaljno ispričati kako je i zašto je nastao studentski kamp u Pionirskom parku, pod kasnijim imenom Ćacilend. U memoarima, zašto da ne? Mladi Pavlović ima sve preduslove da izraste u značajnu ličnost svoga vremena, koja će imati kredibilnost za pisanje memoara. (Imaće je, razume se, i najbolji među „studentima u blokadi“, jer su sve studentske pobune, počev od one iz 1968, rađale ljude značajnih karijera). Ovaj bistri i, bez sumnje, hrabri momak je tokom protekle godine ostajao pri tvrdnji da je, sa ne manje smelim kolegama, pribegao protestu da bi se izborio protiv blokade fakulteta, kao student koji želi da uči. Iz takvih izjava za medije nastala je, kao suprotnost „studentima u blokadi“, nezgrapna determinacija „studenti koji žele da uče“, koja je, uprkos tome što je sugerisala da su baš svi motivi postavljanja protestnog kampa stali u naziv grupe, ostala dužna mnogima koji „vide“ kroz deklarisano ime. A pogotovu onima koji vide kako Ćacilend naseljavaju ili štite i lica koja nisu studenti. Tačno je da se može uzeti kao verodostojan motiv koji je pokrenuo Pavlovića i drugove – da se izbore za pravo da uče – ali o „sporednim“ motivima, nakalemljenim na pravo studenata da uče, mediji nagađaju ne čekajući da Miloš Pavlović ostari i napiše memoare.
Ono osnovno što ukazuje na sporedne i nadograđene motive za podizanje protestnog kampa u Pionirskom parku je izbor same lokacije i uspeh da se izbor lokacije ostvari bez protivljenja vlasti. Umesto protivljenja vlasti, izbor lokacije za protestni kamp naišao je na njene simpatije, kao simbol slobode, na simpatije koje su najbolje izražene stavom predsednika SNS i bivšeg premijera Miloša Vučevića da je Ćacilend „simbol otpora i pokazatelj da nije cela Srbija blokirana“, te da postoji taj „mali deo koji ne može da se okupira već devet meseci“. Pošto su motivi podizanja Ćacilenda društveno i politički odgovorni, ni okupacija Pionirskog parka nije primljena kao okupacija, već poželjna saradnja u borbi protiv obojene revolucije.
Svako od nas, još od iskustva stečenog u detinjstvu, zna da se pogrdni nadimak skida teže što mu se više protiviš. Miloš i drugovi su to razumeli, pa su oberučke prihvatili pogrdno Ćaci za sebe i ime Ćacilend za njihov protestni kamp. Krenuli su u susret podsmehu sa protivne strane i time joj uskratili da, osim među sebi sličnima, uživa u svojoj dosetljivosti. Pavlović i drugovi verovatno ne znaju za nehrišćansku prirodu podsmevanja, ali su je prihvatili na hrišćanski način, to jest ponizno, i tako obesnažili njenu satansku prirodu. Na drugoj strani, blokaderska opozicija nije razumela satansku fiziologiju podsmevanja, pa se kao nepobedivi krpelj uhvatila za nevolju nekog nepoznatog lojalističkog pisca jedne parole u Novom Sadu, koji je svoje probleme sa ćirilicom ispoljio napisavši „ćaci“ umesto „đaci“. Iako i sama oskudeva ljubavlju prema ćirilici, razvila je na ovoj grešci nepoznatog nevoljnika svojevrstan „moralistički ćacilizam“, kojim se održava dobro raspoloženje na protestnim skupovima i nadmoćni optimizam u medijima.
Prostor od 3,6 hektara između Narodne skupštine, Predsedništva i Starog dvora bio je, najkraće do Vidovdana, san snova radikalne opozicije i strateški cilj štaba obojene revolucije, ako je to što je planulo posle pada nadstrešnice bilo obojena revolucija. Uspeh svake obojene revolucije zavisi od prethodnog zauzimanja teritorijalne enklave u srcu sistema vlasti. O tome govore i priručnici za nasilne promene vlasti, po kojima su se proslavili i srpski autori, o tome praktično svedoči svrgavanje izabrane ukrajinske vlasti prethodnim zauzimanjem Majdana u srcu Kijeva. O tome svedoči i uspeh naše petooktobarske revolucije, ali iza ovog primera se vuku repovi, jer je najmanje polovina Srba čvrsto ubeđena da je Vojislav Koštunica pobedio na izborima Slobodana Miloševića.
Ćacilend je, bez ikakve sumnje, odigrao veoma značajnu „sporednu“ ulogu u sprečavanju nasilne promene vlasti. Da Pavlović i drugovi, uz neskrivenu podršku iz nestudentskih struktura, nisu zauzeli Pionirski park, zauzeo bi ga neko drugi. Neko zbog koga bi predsednik Srbije, predsednik Narodne skupštine i gradonačelnik Beograda morali, možda, da „iznajme“ kancelarije za rad, sa svim simboličkim i praktičnim posledicama „iznajmljivanja“.
Ako zauzmemo nezavisnu poziciju između vlasti i pokreta koji kidiše na nju, što nije lako, na fenomen Ćacilenda moramo gledati sa izvesnim ponosom što srpska država ima bezbednosne službe sposobne da oko nespornog motiva „studenata koji žele da uče“ zasnuju odbrambenu meru koja ohrabruje državotvornu javnost Srbije. Te službe su ispravno procenile u kojem trenutku fenomen Ćacilenda počinje da iz prodržavne motivacije klizi u politički neukus, da izblamira pravo na neometanu nastavu „studenata koji žele da uče“, jer smo srećom stigli do želje i „studenata u blokadi“ da žele da uče. Svaka vlast, na kraju, mora jednom da izgubi izbore, ali nova vlast, ako su joj namere poštene i ako uz poštenje ima pameti, mora da kaže „bravo“ za Ćicilend. I što je smišljen, i što je pravovremeno nestao.
Dragorad Dragičević