VESELIN VUČKOVIĆ, PESNIK IZ ŠIDA

Čuvar stihova i praznične magije

Veselin Vučković

U gradu na obodu Srema, tamo gde se tradicija i kultura prepliću sa toplinom male zajednice, već decenijama deluje čovek koji je svojim stihovima, radom i iskrenim darivanjem obeležio čitav jedan kulturni prostor. Veselin Vučković, dobitnik ovogodišnje Novembarske nagrade Šida, jedan je od onih stvaralaca koji svojim radom pomeraju granice mogućeg, tiho, posvećeno i sa retkom vrstom ljubavi prema ljudima, naročito deci.
Ovaj dečiji pesnik iza sebe ima pola veka stvaralaštva: petnaest samostalnih knjiga, različitih žanrova, najviše poezije za najmlađe, a šesnaesta je već na pragu štampe. Knjige su štampane u ukupno 20.000 primeraka, koje je, kako sam kaže, „podelio deci celog sveta“. Njegovi stihovi putovali su mnogo dalje od okvira Šida, ali je njegovo srce ostalo duboko vezano za zavičaj, za knjigu, za dečiji osmeh.
Da stvara, ali i da daruje, to je nit koja provejava kroz njegov život. Vučković je osnivač seoske biblioteke u Batrovcima, koju je 2020. godine opremio sa više od 2.650 naslova. Danas uporno prikuplja knjige za novu biblioteku u Jameni, koju želi da otvori uz svečano pesničko veče.
Kao član Društva književnika Vojvodine, Kraljevskog književnog kluba Karađorđević iz Beograda, udruženja SRB iz Kruševca i Književne zajednice Šida, uvek je težio saradnji sa drugim umetnicima i institucijama kulture. Za svoj rad nagrađen je brojnim priznanjima: Nikoljdanskim priznanjem za životno delo, zlatnom značkom Srpske dijaspore u Sloveniji za dečju poeziju i nedavno Novembarskom nagradom Šida.
Ali možda je najneobičniji i najvolšebniji deo njegove ličnosti njegova uloga Deda Mraza. Pet decenija on je „Deda Mraz Velja“. U ormanu čuva dva odela, tri ogrtača, pet pari čizmica, desetak brada i brkova, sedam kapa, čak 45 belih rukavica i brojne štapove, naočare, kajiševe i džakove za poklone. Za svaku decu uspomene, za svakog roditelja nežno podsećanje na sopstveno detinjstvo.
– Deda Mraz sam postao posle pisanja o njemu, priča on uz osmeh Velja i dodaje da ga je 1976. godine, kada je radio u Domu zdravlja, šef zamolio da podeli paketiće i tako je sve počelo.
Novac koji zaradi nastupajući u kućama, u priredbama i Dedamrazijadama, on ulaže u štampanje novih knjiga, koje opet pokloni deci.
– To uglavnom nigde nećete videti, kaže naš sagovornik tiho, ali ponosno.
U četiri svoje knjige pisao je o Deda Mrazu, a već priprema i novu, opet o njemu.
– Pisao sam o Deda Mrazu u raznim izdanjima, u neobičnim, a opet svakodnevnim avanturama. Pa, zašto i on ne bi pekao rakiju, skupljao šljive, išao na njivu?
Vučkovićeva radoznalost prevazilazi poeziju. Bavi se numizmatikom, sakuplja sablje, bajonete, vojničke čuture i retke predmete, pa i pisma iz Jasenovca u periodu od 1941. do 1945. godine. Godinama je pevao u gradskom horu, a već tri decenije peva u manastirskom i crkvenom horu u Šidu.
Osim toga, dobrovoljni je davalac krvi, čak 86 akcija je iza njega, i sertifikovani je instruktor davalaštva. Decenijama je radio kao ekonomista u šidskom Domu zdravlja, a danas je penzioner koji svoje vreme i dalje posvećuje kulturi.
– Pisanje dečije poezije je posebna vrsta putovanja. Potrebno je zaći u baštu, u njivu, u vrt… Spustiti se na dečiji nivo, da bi oni razumeli šta im se govori. Tu sam pronašao sebe, kaže nam Velja.
Deca, dodao je, najviše reaguju na humor u pesmama, na dobru šalu i na osmeh. Ipak, priznaje da je danas teško zainteresovati mlade za knjigu.
– Imam i unučad i primećujem da su im mobilni telefoni interesantniji od svega. Zato sam svakom unučetu posvetio knjigu, izjavio je pesnik.
Čak haiku poeziju je zavoleo upoznajući one koji to pišu. Nije bio lak posao, ali je urodio plodom pa je tako nastala zbirka sa 120 haiku pesama.
Samo štampanje je, ipak, često skupo. Jedna od knjiga koštala je oko 3.000 evra, a samo dizajn oko 500, ali mu i supruga Ljiljana svojom lekturom uvek stoji kao najpouzdanija podrška. Takođe, značajnu pomoć dobija od svojih prijatelja i poznanika širom Srbije, koji mu pomaže na ovom humanom putu da piše za najmlađe i da ih uveseljava.
Aleksandra Dražić
Foto: Branislav Tucaković