MALO IZOŠTRENO

Stampedo usaglašavanja sa proratnim narativom

Srbiji je bilo potrebno bezmalo pet vekova od pada pod osmansko carstvo do ponovnog sticanja nezavisnosti. Posle bezmalo pet vekova ponovo se rodila na istočnoj strani evropske civilizacije, i rodila se u vizantijskom kulturnom nasleđu, u veri nastaloj na istoku. Ko god da posegne da traži šta je to što je tokom toliko dugog vremena održavalo samosvest srpskog naroda i zavet na ponovno uspostavljanje države, neminovno dolazi do odgovora da je to podvig pravoslavne vere i svetosavske crkve. Nema nikakve sumnje da su država i nacija obnovljene pre svega zahvaljujući Hristovoj veri i crkvi, zatim zahvaljujući Rusiji i, razume se, evropskoj potrebi u suprotstavljanju osmanskom carstvu. Niko ne može da dovede u pitanje činjenicu da je Srbija konstituisala svoju duhovnost na istočnim temeljima, a da je u kulturu ugradila i istočne i zapadne vrednosti. Ne mogu to ni sadašnji pritisci na Srbiju, da porekne svoju sudbinu na mestu susretanja istoka i zapada. Ono što je izdržalo bezmalo pet vekova pod osmanskim carstvom, ne bi trebalo da se raspadne pred pritiscima obezboženog i kratkovečnog udruženja zapadnih država.
Izjave važnih evropskih zvaničnika da je proširenje EU sada geopolitički prioritet pokrenule su u državama kandidatima pravi stampedo u žurbi potpunog usaglašavanja sa nemačko-francusko-britanskim narativom o neizbežnosti rata sa Rusijom, kako bi na tom prioritetu utrčale u uniju. Stiče se neodoljiv utisak da je i srpska vlada ubrzala aktivnosti usaglašavanja sa spoljnom politikom EU, kako ne bi izostala za slučaj da glasovi o geopolitičkom prioritetu proširenja nisu tek mamac za ubrzanje reformi. To što srpska vlada još nije baš potrčala u tom poslu, kao što je to Crna Gora preduzela, može da se tumači samo brigom zbog rusofilnih osećanja u narodu.
Dobro je što su zadržani obziri prema osećanjima većine građana, ali je to nedovoljno da izbegnemo pitanje otkuda i sama pomisao da se nešto petlja mimo većinske volje građana?
Ubrzanje poslova na potpunom preuređivanju Srbije za obećani prijem u Evropsku uniju recipročno pokreće i pitanja gde bi to, ustvari, Srbija trebalo da potrči, budući da Evropska unija više nije mirnodopska asocijacija demokratskih, pravednih i uređenih društava, kakvom smo je videli. To je sada nekakva naddržava koja je isprojektovala migraciju sa dugoročnim ciljem da promeni glasačko telo, kako tradicionalna desnica više nikada ne bi mogla da dobije izbore. To je sada samostvoreni i samovlasni vladalački entitet koji u Francuskoj, Rumuniji i Moldaviji ukida pravo popularnim političarim da budu birani, i koji kriminalnu izbornu praksu nameće kao ideal demokratije, na koji su pozvane i države dugog kandidatskog staža. To je sada koalicija državnih birokratija, koja agresivno oblikuje javno mnjenje za prihvatanje planiranog rata sa Rusijom i za uspostavljanje ciljeva Napoleonovih i Hitlerovih koalicija. To je sada obezboženi interesni entitet, koji preduzimanjem demografskog inženjeringa putem migracije, i jasno formulisanim ciljem opšteg napada na Rusiju ispoljava tešku bolest od kolonijalnog kompleksa, bolest koja zamračuje stvaralačke vidike Evrope iz bliske prošlosti i ne vidi drugi izlaz osim da odbegle kolonije nadomesti ruskim prirodnim bogatstvima.
Mora li Srbija da nasedne na „geopolitički prioritet proširenja“ i da baš potrči ujedinjenju sa ratnom koalicijom sumnjivih izgleda?
Zapadna Evropa, da bi pripremila svoje narode za rat sa Rusijom, prekinula je dotok ruskih energenata i time izabrala zavisnost od neuporedivo skupljih izvora. U fascinantnom osećaju nadmoći, Evropa nije ni primetila da je već ranije prestala da biva svetsko središte izvrsnosti za tehnološko-tehničke inovacije, za veštačku inteligenciju i nanotehnologiju, niti je i pomislila da će jednom gledati u leđa svetu, koji joj se nekada podanički pokoravao. Zapadna Evropa jeste zadužila čovečanstvo preporodnom snagom njene hrišćanske civilizacije, ali je već poodmakla u postepenom izgonu hrišćanstva iz svojih društava, u izgradnji bezbožnog neoliberalnog komunizma u kome se građanima upravlja putem straha, sa jedne strane, i putem plitke sreće bez boga, sa druge strane.
Mora li Srbija da se pridružuje balkanskom stampedu, pokrenutom „geopolitičkim prioritetom proširenja“, stampedu u kome će prva žrtva da bude njen hrišćanski identitet, krajnje tolerantan za suživot sa manjinskim identitetima?
Evropa je, parazitirajući pod američkim vojnim kišobranom i pretvarajući napredne hrišćanske otadžbine u neoliberalne bezbožne administracije, dubinski oslobodila svoje građane od odgovornosti prema bilo kakvoj ideji, pa i prema ideji rata sa Rusijom radi osvajanja njenih bogatstava. Mladi Evropljani bi išli u rat sa Rusijom, ako bi se rat vodio kreditnim karticama.
Mora li Srbija da žuri u savez koji će izvesno biti poražena strana, sa mogućnošću da poraz bude istorijski konačan?
Balkanski stampedo evrokandidata u usaglašavanju spoljnih politika sa ratnom politikom nepopularne evropske birokratije neodoljivo liči na trku Đumbirka koji beži od svojih. U nevinoj i duhovitoj pričici za sasvim malu decu, tek oživljena čovekolika figurica od testa sa đumbirom umišlja da će biti pojedena, iako čudo stvaranja u narodnim pričama isključuje takav ishod. Đumbirko uspeva da pobegne sklopivši savez sa milosrdnom lisicom. Razume se, biva pojeden. Jedna od prvih pričica koje roditelji čitaju deci ili im je puste u varijanti crtanog filma, neki da bi je zabavili, a neki da bi joj usadili u svest opreznost od bežanja od kuće, sadrži parabolu mnogo težu od poruke koju usađujemo deci. Zbilja, mora li Srbiji da se čita pričica o Đumbirku, u trenutku kad još nije sela na leđa lisice?
Dragorad Dragičević