MALO IZOŠTRENO

Propadanje očevina čiji zbir gradi otadžbinu

Bavljenje države još uvek teškom političkom krizom bacilo je u drugi plan i seosku politiku Ministarstva za brigu o selu i ministra Milana Krkobabića. Ona se, međutim, i dalje odvija, samo je medijski zasenjena unutrašnjim političkim konfliktom. Nedavno je ministar u Palati Srbije, u prisustvu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, priredio svečano potpisivanje četirihiljaditog ugovora o dodeli bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće sa okućnicom. „Jubilarna” kuća pripala je šestočlanoj porodici Čutić koja se seli u Čestereg kod Žitišta. Tanja i Slavko Čutić sa svoja četiri sina – Lazarom, Milošem, Dušanom i Stefanom – uskoro će ući u dom od 146 kvadratnih metara na 10 ari placa. „Ovo je samo početak, zaokret ka selu biće još energičniji i više je nego sigurno da nećemo stati“, rekao je entuzijastični ministar za selo.
Ove godine država će utrošiti 750 miliona dinara na kupovinu opustelih seoskih kuća za mlade porodice. Oko 600 porodica moći će da stekne dom u selu. Sa ovogodišnjim konkursom za kupovinu napuštenih kuća, preko 17.000 mladih ljudi biće useljeno u 891 selo, najviše u somborskoj opštini, a najviše u Bačkom Petrovom Selu, gde je čak 112 kuća dobilo mlade ukućane.
Iskreni optimizam ministra entuzijaste zahvatio je i medijske redakcije, pa se u javnosti stekao utisak da je u Srbiji započeo prekretnički poduhvat preporoda sela. Zaista, izgleda ambiciozno plan da se otkupi 150.000 kuća, koliko ih je praznih i napuštenih. Ostalih 50.000 napuštenih kuća nemaju vlasnike, pa nisu obuhvaćene ovim planom.
Nipošto nam ne pada na pamet da osporimo čestitost i značaj namere Ministarstva za preporod sela, jer će ove godine bar 416 mladih parova steći krov nad glavom, veoma skroman, ali svoj. Međutim, projekat ministarstva teško da se može nazvati prekretničkim za sudbinu sela, pa makar ga takvim opisao i Odbor za selo SANU, kao što ga je opisao.
Ako bi se napuštene seoske kuće za mlade parove otkupljivale tempom od 600 kuća godišnje, koliko je otkupljeno ove godine, bilo bi potrebno 250 godina da se sve otkupe. U redu, dobiće ovo ministarstvo novac i za hiljadu kuća godišnje, pa će biti potrebno samo 150 godina za realizaciju projekta. Možda se dogodi i čudo pa da godišnje, uz pomoć „društveno odgovornih korporacija“, otkupljujemo i 3.000 kuća, i u tom slučaju ova „odlučna bitka za selo“ biće dobijena za samo 50 godina.
Ova naša provizorna računica ima samo jednu ozbiljnu manu: ne uzima u obzir desetine hiljada staračkih domaćinstava čije kuće dobijaju status napuštenih. Nema podataka o godišnjem „prirastu“ broja napuštenih kuća u Srbiji, ali nije neoprezno pretpostaviti da ovaj „prirast“ potpuno statistički poništava efekte sadašnjeg obima otkupa praznih kuća. Kažemo da se efekat samo „statistički poništava“, jer se suštinski ne može poništiti sreća 600 mladih bračnih parova što će, samo ove godine, dobiti krov nad glavom i zasnovati dom.
Državni statistički zavod zabeležio je da je u Srbiji od januara do oktobra ove godine umrlo 55.985 ljudi. U ovom podatku nije izdvojen broj umrlih na selu, ali izvesno nećemo pogrešiti ako pretpostavimo da je broj umrlih na selu, a među njima broj poslednjih članova domaćinstva, mnogo veći od broja otkupljenih kuća u poduhvatu ministarstva. Ona strana statistike koja bi trebalo da donosi vedrinu kaže da je u Srbiji od januara do oktobra ove godine živorođeno samo 32.693 dece, a nećemo pogrešiti ako pretpostavimo da je od toga broja dece nesrazmerno malo rođeno na selu. Ova pretpostavka o novim praznim kućama ne obuhvata prirodno prispevanje novih staraca, i ne obuhvata verovatnoću migracije mladih u urbane sredine.
Ministar i nekoliko akademika i stručnjaka za selo iz Nacionalnog saveta za spas srpskog sela ovaj poduhvat nazivaju „odlučnom bitkom“ i prekretnicom sumorne sutrašnjice srpskog sela. Ako bi se ovakav narativ prihvatio nekritički i proizveo zadovoljstvo u javnosti, ustanovili bismo sebi lažnu predstavu da je država preduzela mere koje će zaustaviti odumiranje sela, pokrenuti u njemu privredno stvaralaštvo i otkloniti bezbednosne rizike praznih krajeva Srbije. Poduhvat nerealno cilja da sa desetak mladih parova podmladi neko selo, što bi se moglo ostvariti kada bi starci u njemu prestali da stare. Poduhvat cilja da sa desetak mladih parova poveća broj stanovnika nekog sela, što bi se moglo desiti ako bi starci najednom prestali da umiru.
Proklamovani cilj pokretanja privrednih aktivnosti sela ovolikim koracima izaziva čak i nelagodnost, jer mladi koji na ovaj način stiču krov nad glavom najčešće nemaju ni minimum tehničkih i finansijskih sredstava za zasnivanje poljoprivredne proizvodnje, i najpre moraju da izdrže puko preživljavanje da bi jednog dana, ako im se posreći, mogli da pokrenu „rast privrednih aktivnosti“. Tačno je da među novim „seljanima“ ima informatičara, veroučitelja, vinara i uzgajivača zdrave hrane, ali je većina ispod mogućnosti da se priključi „rastu privrednih aktivnosti“.
Bilo bi tužno da nam se pripiše zluradost i kritizerstvo nad poduhvatom koji je ionako ranjiv. Odumiranje sela je napuštanje očevina čiji zbir gradi otadžbinu. Odumiranje sela je pražnjenje strateški važnih prostora države Srbije i veliki bezbednosni rizik, i za budućnost nije dobro da taj proces bude prikrivan poletnim opisom jednog korisnog projekta veoma ograničenih dometa.
Dragorad Dragičević