MALO IZOŠTRENO

Nedovoljno dobri iz „geopolitike“

Do sada najkritičkiji izveštaj Evropske komisije o godišnjem napretku Srbije, koga je našem predsedniku države uručio šef Delegacije EU u Srbiji Andreas fon Bekerat, dočekan je sa zadovoljstvom u delu srpskih medija zbog uverenja da je sasvim blizu kada će srpska vlast „morati da se opredeli“, što znači da uvede sankcije Rusiji i prizna Kosovo. A kada se to dogodi, Vučić više ne može ostati na vlasti.
Ovo radovanje ima izvesnih nedostataka: narod koji okrene leđa Vučiću kada ovaj „uvede sankcije Rusiji i prizna Kosovo“, neće prihvatiti ni one koji bi ova dva ključna zahteva EU izvršili sa uživanjem. I, radost koju srpskoj opoziciji treba da donese Vučićev odlazak sa funkcije neminovno će biti pomućena pri suočenju sa većinskim raspoloženjem naroda. Vlast iz Vučićevih ruku neće automatski pasti u ruke prozapadne opozicije.
Ali, nema samo Srbija brige što se neumitno primiče trenutak u kome će „morati da se opredeli“. Minulih godina svima je palo u oči da najteže kritike, pretnje i zahteve Evropske komisije u Srbiju donose funkcioneri nižeg ranga, dok sami šefovi Evropske komisije napredak Srbije ocenjuju i pohvalama, i primedbama o nedovoljnom napretku. Zahtevi svih zahteva – da Srbija uvede sankcije Rusiji i prizna Kosovo – ispostavljaju se jednako i sa upornošću, i sa oprezom. Uporno, da se srpskoj vlasti ne dopusti predah pod ovim teretom. Oprezno, da se burnim odbijanjem u većini građana Srbije ne unazadi proces sazrevanja ishoda, koji bi, po očekivanjima Brisela, morao da dovede do ispunjenja dvaju zahteva.
Ima mišljenja da se srpska vlast i Evropska komisija podjednako plaše trenutka u kome će Srbija „morati da se opredeli“. I srpska vlast, i Evropska komisija predviđaju da bi ubedljiva većina građana Srbije odgovorila nepovoljno, možda i veoma burno.
Izvesno je da se taj trenutak neće dogoditi u preostalom vremenu Vučićevog drugog mandata predsednika Srbije. I sam predsednik je, prilikom primanja kritičkog izveštaja o godišnjem napretku Srbije, poručio: strpite se dok ne odem sa funkcije, pa onda jednostrano ispunite obaveze koje Brisel zahteva. Predsednik je bio prinuđen da šefa Evropske delegacije u Srbiji fon Bekerata podseti da ni Evropska unija nije ispunila svoje obaveze iz Briselskog sporazuma, nije od Kosova iznudila osnivanje zajednice srpskih opština. Predsednik je, u stvari, diplomatskom uljudnošću podsetio Evropsku uniju na naviku zapada da ne ispunjava potpisane ugovore, a istovremeno ne odustaje da iznuđuje od druge strane da ispuni svoje.
No, kada predsednik ode sa funkcije, na koju se više ne može kandidovati, stvari ni tada neće biti mnogo povoljnije za jednostrano srpsko ispunjavanje obaveza iz Briselskog sporazuma. Ni jedno ozbiljno ispitivanje javnog mnjenja ne nagoveštava mogućnost da na izborima u Srbiji pobedi opcija, koja bi uvela sankcije Rusiji i priznala Kosovo. Jedini način da ova dva zahteva budu ispunjena je da nova vlada, koju sigurno neće formirati stranke prozapadnih programa, postupi kao što se u poslušnim „demokratijama“ već postupa: da „preuzme odgovornost“ za dobrobit nedovoljno svesnih građana Srbije, uvede sankcije Rusiji i prizna Kosovo i, što je prirodni sled, povede Srbiju u NATO.
Predsednik Srbije sa vidljivom ironijom kaže nižim funkcionerima Evropske komisije: strpite se dok ne odem, pa će vam biti sve isporučeno što tražite. (Nema potrebe da tako govori najvišim funkcionerima EK, jer najviši prepuštaju nižima da ispostavljaju nepristojne zahteve). On savršeno dobro zna da od prozapadne opozicije ne može izgubiti izbore. Kada ih izgubi, biće to od birača kojima se čini da je previše dao zapadu, a ne od onih koji bi dali više, pa i same sankcije Rusiji i priznanje Kosova. Kada izgubi, izgubiće od „svojih“, od evroskeptika, koji su osnovano ubeđeni da EU obećava Srbiji prijem samo da bi presekla njene veze sa Rusijom, da sa ove strane gvozdene zavese koja se podiže prema Rusiji ne ostane niko ko bi svedočio da sa one strane gvozdene zavese ne žive divljaci i ljudožderi.
Nezapaženo je prošla predsednikova rečenica „Ja prihvatam da smo nedovoljno dobri što se tiče geopolitike“. Naime, „geopolitika“ u ovoj rečenici nije ništa drugo do stepen usaglašenosti srpske spoljne politike sa briselskom. Ta usaglašenost nije normativno uređena da bi Srbija mogla da je ispuni, ona je u neprekidnom menjanju, i neće se zaustaviti na eventualnom uvođenju sankcija Rusiji. Evropska unija je u prelasku na ratnu privredu i ratni režim prema Rusiji, i ona će svakako vrlo brzo zahtevati od Srbije da u sledećem koraku, posle uvođenja sankcija, pređe na ratnu politiku prema Rusiji. Formalno, biće to punopravni zahtevi, jer Srbija ima ugovor o pridruživanju sa Evropskom unijom koja se ubrzano militarizuje, a ne sa „Evropskom unijom koja ne ratuje sa Rusijom“.
Bilo bi sudbinski odgovorno prema „nesvesnoj većini građana Srbije“, onoj većini koja najviše strada u svakom ratu, da političke partije već na prvim izborima predstave do koga stepena bi „usaglašavale“srpsku spoljnu politiku sa briselskom. Nažalost, srpski unutarnji raskol ne obećava tako visok stepen poštenja i odgovornosti.
Dragorad Dragičević