MALO IZOŠTRENO

Rat sve bliži, međusrpski dijalog sve dalji

Iako je grubo očigledna podudarnost između zapadnjačkih priprema za novi veliki rat i predanog zapadnjačkog rada na unutrašnjim sukobima u državama izvan evroatlantskog saveza, mnogima od nas nikako ne ulazi u glavu da ćemo biti u velikoj opasnosti ako rat dočekamo sa unutrašnjom podelom. Hranimo unutrašnji raskol koji, u slučaju nedemokratskog izbora strane u ratu, može da se kruniše oružanim građanskim sukobom. Ili je nekima od nas upravo cilj da raskol održimo za tu morbidnu potrebu?
Za nas je skoro pa nebitno što vladari iz senke, gladni velikog rata, slične sukobe instaliraju i u najjačim zemljama – SAD izvode vojsku da preveniraju sukobe u pojedinim saveznim državama – i nemamo nikakvo pravo na relativizaciju svog unutrašnjeg sukoba. Srbiju može da ubije ono što SAD može da namuči, jer SAD su dovoljno jake da jednom rukom iskontrolišu unutrašnjeg neprijatelja, a drugom da upravljaju svetom. Naš unutrašnji sukob mnogo je opasniji od onog u SAD ili Francuskoj, na primer, jer smo nejaki za otpor na dva fronta.
Do konkretizacije sadašnjih zapadnjačkih priprema za veliki rat, mi smo i imali komfor za uravnoteženo odmeravanje odgovornosti za društveno-politički raskol u Srbiji. Mogli smo, na primer, da srpskoj izabranoj vlasti i najpopularnijem čoveku Srbije pripišemo odgovornost što su svoje političke protivnike tako dugo, celih 13 godina, držali izvan glavne trpeze vlasti, gladne najslasnijih zalogaja moći koje vladanje državom obično priušti političkoj eliti. Mogli bismo, da nema ovako bliske opasnosti po narod i državu. Mogli bismo da ponudu dijaloga od strane vlasti ocenimo kao odocnelom i donekle zasluženo odbijenom, da to odbijanje dijaloga ne ispoljava elemente nihilizma koga ne zanima regularna borba za naklonost građana u ravnopravnim uslovima, već nešto sasvim drugo.
U medijskom narativu strane koja sada odbija dijalog ne naziru se nikakvi politički programi, osim ako se programom ne može smatrati zahtev da Vučić ode i da se cela srpska politička scena podvrgne lustraciji, kako bi se zanavek zatrla svaka druga ideja osim diktature nečega čemu se ne vidi lice. Svako ko postavi pitanje identiteta anonimnih, koje bismo valjda sledili posle rušenja Vučića, dobija odgovor da „studenti“ znaju šta je najbolje za Srbiju i da moramo verovati „svojoj deci“, koja bolje od svojih roditelja „osećaju budućnost“. Politički analitičari u Zagrebu i Sarajevu, nakon vidovdanskog protestnog skupa u Beogradu, nalaze da su srpski „studenti“ izneverili očekivanja „demokratskog sveta“ navodnim flertom sa srpskim nacionalizmom, ali se u Srbiji, iz neposredne blizine, ne vidi taj flert.
U širem krugu od „studentskog“, koji uzima na sebe da tumači volju i ideje „studenata“, neumorno se trude da se raskol produbi i da se mogućnost dijaloga isključi. U kolumni od 24. avgusta na Peščaniku predlaže se „studentima“ da se ne zamajavaju nekakvim zakonom o lustraciji, jer je nepotreban, sasvim je dovoljna i postojeća Konvencija UN da se u Srbiji primeni lustracija sa obrnutim teretom dokazivanja, to jest da lustrirani dokazuje svoju ispravnost, a ne organ za lustraciju! U tekstu na portalu Nova.rs od 25. avgusta napadnuti su „neutralni građani“, oni koji, pre podrške „studentima“, žele da im se predstavi politika koja će zameniti Vučićevu. Neutralni su, navodno, seme razdora na strani koja treba da sruši Vučića. Poslednjeg dana avgusta, „zbor građana“ dveju mesnih zajednica novosadskog Novog naselja proglasio je predsednika Srbije Aleksandra Vučića i dekana Filozofskog fakulteta Milivoja Alanovića nepoželjnim osobama u „njihovoj sredini“, zbog predsednikovih i dekanovih „ciničnih osuda svakog vida nasilja u kojima su izjednačavali studentske blokade sa batinanjem studenata od strane režimskih grupa“. Izvesna organizacija „Novosadski zborovi“ pozvala je 28. septembra građane da svojim skupom spreče da Novim Sadom šetaju „građani protiv blokada“, jer „ovaj grad nije vaš“. U kolumni na Peščaniku 28. septembra, autor sa impresivnom patetikom nihilizma tvrdi da „Srbija više ne postoji kao država, diljem nejasne teritorije tumaraju sukobljeni delovi društva… Ali jedna nova država iznova je rođena u Novom Sadu, utemeljena na Slaviji, njen ustav je ispisan u Nišu i Kragujevcu, zasnovana je na istorijskom pomirenju sa Bošnjacima u Novom Pazaru, njena vojska osnovana je u Miločaju, njen novi duh je u biciklizmu i atletici, dobrosusedski je okrenuta ka svim državama u okruženju. Njena himna je pesma Dositeja Obradovića, njen dom je Evropa“. Krajem juna, opet na Peščaniku, kolumnista veli:„ Podigla se država na zadnje noge da se odbrani od studentsko-penzionerske zavere… ali nećemo dozvoliti da izgubimo ustanovu, Univerzitet, koja nam je pružila priliku i dala osnovu da podignemo pobunu.“
Iz mnogih kolumni kroz koje se oblikuje odnos prema izabranoj vlasti i građanima koji je podržavaju može se steći uvid u sažetak programa i ideologije, za koje predstavnici vlasti tvrde da ne postoje. Program je srušiti Vučića i stvoriti pravedno društvo, a ideologija je nesumnjivo novi internacionalni komunizam, lišen i minimalnih primesa nacionalnog, verskog i identitetskog. Vučić je osnovna prepreka za ispunjenje jednostavnog programa i za konačno zaokruženje ideologije, jer je medijskom manipulacijom navodno zaveo radnike i seljake na svoju stranu, pa su blokaderi, ta poštena inteligencija našeg vremena, lišeni sudbinskog saveza radnika, seljaka i poštene inteligencije, te sveobuhvatne sile za izvođenje preporoda.
Sudeći po blokaderskom medijskom narativu, za početak izlaženja iz srpskog raskola bezmalo su nebitni Vučićevi pozivi na dijalog, jer pozvana strana ne može da ih čuje. Najpre je potrebno da u svesti blokaderskog pokreta Vučić dobije status ljudskog i političkog bića, koji mu ova strana odriče još od njegove mladalačke pojave, pa da se dopusti da to ljudsko i političko biće pozove „poštenu inteligenciju“ na dijalog. I to ne na dijalog o terminu i uslovima opštih izbora, već o njegovom vraćanju zavedenog radništva i seljaštva u prirodnu celinu sa „poštenom inteligencijom“
Izvesne nade za dijalog možda postoje ako ovaj medijski narativ, u samopozvanoj misiji pumpanja, netačno predstavlja ideje „studenata“. Na kraju, legitimno je računati na mogućnost da će približavanje rata uticati na „studente“ da svoj javni politički nastup, kada do njega dođe, primere rizicima kojima se približavamo.
Dragorad Dragičević