MALO IZOŠTRENO

Neuspeh drugog napada na vlast

Organizatori protestnog skupa „Vidimo se na Vidovdan“ imali su samo dva zahteva vlastima: raspisivanje prevremenih izbora i deložiranje „studenata koji žele da uče“ iz Pionirskog parka. Ispunjenje zahteva oročili su do isteka 21. sata na Vidovdan, posle toga „neće kontrolisati ponašanje građana“. Kako zahtevi nisu ispunjeni do isteka roka, „studenti u blokadi“ u 21 čas transformisali su se u „građane“, mnoge maskirane, i krenuli da savladaju policijske odrede u nameri da sa Slavije stignu do Pionirskog parka. Rezultat ovog pokušaja „građana“ je 47 povređenih policajaca, 22 povređenih „građana“, 77 privedenih, a 38 zadržanih lica, uništena tri policijska vozila, mnogo polomljene policijske opreme i mnogo uništene gradske imovine. „Građani“ su bili baš besni zbog policijskog zaprečavanja puta prema Pionirskom parku, gde su nameravali da sami „ispune“ jedan od dva zahteva „studenata u blokadi“ – da „oslobode“ Ćacilend i pretvore ga u svoju teritorijalnu enklavu pod prozorima Predsedništva Srbije.
Protestni skup „studenata u blokadi“ pokazao je da je vlast zaista uspela da pobedi obojenu revoluciju, ali da je Srbija veoma daleko od izlaska iz društvene i političke krize. Ne zato što je jedan anarhista na neuobičajenom mestu profesora Filozofskog fakulteta Jovo Bakić našao da je „Vučić pobedio obojenu revoluciju, ali dobio cvetnu revoluciju“, već što nijedan uslov za buduću trajnu normalizaciju društva i politike vlast nije počela da gradi, niti javno šalje poruku većini građana da zna kako je sve ovo nastalo. Jer, obznana da je država teško napadnuta spolja samo je polovina istine. Oko druge polovine istine, srpska vlast obilazi u širokom luku, jer kada bi tu drugu polovinu istine obznanila, postalo bi jasno da će osnovni uslovi za buduće otpadništvo i dalje opstajati.
Naime, jeste ohrabrujuće što je srpska policija sasekla nameru blokadera da napadnu studente u mirnom protestu protiv blokade univerziteta, što su privedene desetine izgrednika i što će još mnogi biti privedeni, jeste ohrabrujuće što predsednik Srbije poručuje da niko neće proći nekažnjeno za nasilje protiv građana i policije, jeste ohrabrujuće, ali prilično paradoksalno, što će male grupe nesrećnika koje mirno sedeći blokiraju raskrsnice biti prepuštene tek moralnom sudu građana. Jeste ohrabrujuće što umni i strpljivi premijer Macut korak po korak uspostavlja nekakve surogate nastave na fakultetima i što će univerzitet nekako pretandrljati preko nastavne godine. Jeste ohrabrujuće što će Srbija odbraniti i održati svoj međunarodni prestiž kroz organizaciju EKSPO, jer je taj prestiž uslov opstanka vladine varijantne ekonomije. Nije ohrabrujuće, međutim, što Srbija na „evropskom putu“ ne želi da razume kako se stekla generacija mladih koja je spremna da zapadni liberalizam nameće revolucionarnim putem, i nije spremna da preduzme kreiranje obrazovanja i kulture za ozdravljenje nacije. Nije ohrabrujuće što je nespremna za zakon o stranim agentima, kao na sekundarnu meru koja bi regulisala strano finansiranje anarhističkih grupa.
Pošto izostaje razumevanje one važnije polovine istine, ako ćutanje o njoj znači njeno nerazumevanje, izostaće i dugoročne mere za ozdravljenje nacije, i Srbija će se nadalje baviti anarhizmom kao beskonačnom trakom incidenata u inače zdravoj i jedinstvenoj naciji. Beskonačnost trake incidenata na univerzitetima, na primer, bezmalo je zagarantovana sa rektorom Beogradskog univerziteta Vladanom Đokićem, koji se pojavio kao govornik na skupu „Vidimo se na Vidovdan“, i ni rečju nije pomenuo da je polugodišnja blokada nastave proizvela bilo kakvu štetu. Naprotiv, za rektora je revolucionarni rad važniji od nastave i polaganja ispita: „U ovoj akademskoj godini postigli smo tri gotovo nemoguća postignuća: jedinstvom smo sprečili podele i manipulacije, dostojanstvom i istinom smo pobedili laži i ucene, i vratili smo poverenje građana u univerzitet.“ Sa takvom vrednosnom rekapitulacijom šestomesečne blokade fakulteta, rektor je živi dokaz duboke antidržavne i antinacionalne politizacije Beogradskog univerziteta.
Vlast je, nema više sumnje posle tri puta manjeg skupa od petnaestomartovskog, pobedila obojenu revoluciju. Ali, jednako nema sumnje da će se „permanentna obojena revolucija“ nastaviti kroz nasilne vidove protesta, kakva je uostalom i blokada srpskih fakulteta, koja neće biti ni dovoljno masovna da sruši legalnu vlast, ni dovoljno slaba da ne nanosi ogromnu materijalnu štetu državi.
Izgleda paradoksalno, a uz to i tupavo, ali pokušaji iznuđivanja nelegalne smene vlasti, bez izbora, upravo oko te vlasti zbijaju građane koji bi i sami imali šta da joj prigovore. Ali, čak i da blokaderi shvataju da je najbolje sačekati da greške vlasti i zasićenost građana vlašću učine svoje, ne bi im se isplatilo da čekaju, jer čekanje ne bi bilo plaćeno. Najisplativije je održavati „permanentnu obojenu revoluciju“ u uslovima blage ili nikakve represije od strane države protiv koje rade. Čak i ako počne sprovođenje odgovornosti za nasilje, koju najavljuje srpski predsednik, pitanje je koliko je tužilaca i sudija politički nezavisno za paritet između visine kazne i težine krivičnih dela „studenata u blokadi“.
Dragorad Dragičević