Podvižnici „buđenja“ građana kreću u politiku

Medijski trijumfalizam srpske vlasti nakon neuspelog pokušaja njenog nasilnog rušenja 15. marta uveo je u politički rečnik termin obojena revolucija, neprihvaćen među protestašima. Tako determinisan, veliki protestni skup od 15. marta dobija difamirajuće mesto u srpskoj političkoj hronici i postaje trajan problem u političkoj komunikaciji. Naime, do 15. marta govornici sa strane vlasti koristili su ponekad i mekšu terminologiju, ostavljajući studentima u blokadi prostor da svoje zahteve zadrže u ideji borbe za bolje i pravednije društvo i da se ne uprežu u organizovano rušenje vlasti. Posle 15. marta blokaderski plenumi nisu više ni krili da njihove zahteve ne može ispuniti postojeća vlast, čime su jasno izabrali stranu i retorika sa strane vlasti više nije morala da blokadere odvaja od združenog pokreta za rušenje vlasti bez izbora.
Veći deo učesnika velikog protesta od 15. marta sigurno želi dobro svojoj državi i sigurno nije za njeno rušenje. Većina studenata u blokadi, koja je nominalno zakazala protest 15. marta, sigurno želi dobro svojoj državi. Na kraju, većina protivnika politike Aleksandra Vučića sigurno želi dobro svojoj državi, onako kako oni vide državu. Upravo za težnje ovih, prema državi dobronamernih, antivučićevih učesnika protesta je neophodna diferencijacija od zahteva radikalnih grupa unutar protestne mase da izabrana vlast preda upravu nad državom strankama koje za to nisu dobile poverenje građana na izborima. Upravo zbog ove dobronamernosti, koja ne podrazumeva aboliciju vlasti od korupcije i bahatosti, neophodna je diferencijacija od postupaka usmerenih na promenu vlasti revolucionarnim putem.
Deo srpske opozicije nedvosmisleno se izjasnio za promenu vlasti bez izbora. Razume se, ovaj izbor se pravda najuzvišenijim ciljevima, uz zakletve da prelazna vlada bez ministra iz izabrane većine neće raditi ništa drugo osim organizovanja izbora za pravu i pravednu državu. Ništa drugo osim, možda, lustracije Aleksandra Vučića i sadašnje većine koja ga podržava.
Ova detinjasta strategija mogla bi da ovaj deo opozicije još više udalji od stvarnosti, a na izborima će se pokazati da li se to zaista i desilo. Ono što se zbog ove nepromišljenosti dogodilo do sada je ćorsokak studentske pobune, koja je dopustila sebi da ostvarive i masovno podržane ciljeve zameni neostvarivim ciljevima ovog dela srpske opozicije.
Sada je za studente u blokadi sasvim kasno da svoje nezadovoljstvo vrate na početno podešavanje, u fazu kada su odricali vezu sa političkim partijama: sama vlast je preuzela kao svoje skoro sve nepolitičke studentske zahteve i svaki pokušaj oživljavanja bunta na početni nivo izgleda pred velikim delom građana kao kucanje na otvorena vrata.
Većina „studenata u blokadi“ s toga se na „plenumski“ glasanjima izjašnjava za početak nastave i na osnovu toga izgleda da vlast ima otvoreni put za kanalisanje njihovog nezadovoljstva u vidove koji omogućavaju rad fakulteta. Tako bi i bilo da su zahtevi blokadera iskreno onakvi kakvi su privukli stotinu ili dve stotine hiljada građana na protest 15. marta. Ali, nažalost, tako predstavljeni zahtevi izgleda da su primarno imali za cilj da „probude“ građane i da njihovu „probuđenost“ isporuče političkim partijama za promenu vlasti bez izbora. To se vidi iz najava političkog organizovanja blokadera za nastup na budućim izborima, koje znači samo jedno: ako već opozicione partije nisu umele da upotrebe „probuđenost“ građana, sami podvižnici buđenja moraju da je upotrebe.
Ostavke dekana i svih prodekana Pravnog fakulteta u Beogradu, ne i poslednje koje će se dogoditi, najverovatnije nisu posledica njihovog osećanja moralne odgovornosti i želje da ne ometaju vladin posao pridizanja havarisanog univerziteta. One su najverovatnije sklanjanje od procesa uspostavljanja radnog stanja na fakultetu, sklanjanje sa puta blokaderskoj nameri da politički upotrebi „probuđenost“ građana.
Jedna novosadska ostavka mogla bi da podrži ovakvo objašnjenje ostavki u Beogradu. Naime, ostavku je podnela prorektorka za međunarodnu saradnju Univerziteta u Novom Sadu Sabina Halupka Rešetar, a evo kako ju je obrazložila:
„Nakon što je moja matična ustanova, Filozofski fakultet, danima bila pod blokadom Studentskog parlamenta, a bez podrške Rektorata Univerziteta u Novom Sadu, ja više nisam u mogućnosti da i dalje obavljam funkciju prorektorke za međunarodnu saradnju Univerziteta.“ Prorektorki Halupki Rešetar zasmetala je kratkotrajna studentska blokada Filozofskog fakulteta, čiji su učesnici zahtevali otkaz za deklarisano antisrpskog profesora Dinka Gruhonjića. Budući da petomesečne blokade na političkim ciljevima nisu smetale prorektorki, njeno objašnjenje ostavke moglo bi da objasni i neobjašnjene ostavke u Beogradu: pokušaj da se „vauumom vlasti“ na fakultetima odloži uspostavljanje radnog stanja i održi „vlast“ plenuma.
Ostavku je podnela i prorektorka za nastavu i studentske aktivnosti Univerziteta u Novom Sadu prof. dr Gordana Drakić. Obrazložila je kratko ličnim razlozima, ali se udruženje Akademska mreža „Slobodni univerzitet“ ponudilo da i njenu ostavku objasni kao i ostavku prorektorke Halupke Rešetar.
Naime, sama namera „plenuma“ da se preobraze u političke organizacije ukazuje da ova konspirativna tela vide sebe iznad ustava i zakona. Punih pet meseci „plenumi“ su pred javnošću držali distancu od političkih partija sa računom da će one, kada im studenti u blokadi isporuče „probuđenost“ građana, završiti posao promene vlasti bez izbora. Neuspeh političkih partija da 15. marta efikasno upotrebe „probuđenost“ građana nametnuo je „plenumima“ da se preobraze u političku organizaciju i tu „probuđenost“, za koju veruju da i dalje traje, prevedu u glasove na izborima.
Dragorad Dragičević